Edgar Alan Po peva o svojoj izgubljenoj ljubavi, mladoj devojci Anabel Li. Anabel Li je čudesno lepa, nestvarna mlada devojka koja živi daleko od surovog sveta. Sliku te nestvarne, velike, večne ljubavi pesnik uokviruje slikama čudesnog, nemirnog mora. More je kao i sam život, buran i pun zamki i zala. Ono odnosi zauvek njihovu veliku ljubav.

Pesnikova ljubav se sudara tragično sa smrću i ništa nema posle smrti, ljubav postaje bolna uspomena. I tu pesnik ostvaruje oštri kontrast između nasmejane ljubavi i fizičkog nestanka koji donosi smrt. Suočen sa gubljenjem ljubavi i neumitnom prolaznošću života pesnik tone u beznađe i pesimizam. Posle ljubavi koja je tako daleka i nestvarna navire praznina koja je puna bezobličnog totalnog bola.