Pesma Konj simbolično slika tragiku, nesporazum i večni antagonizam u svetu, u kome uvek postoji neko ko je ugrožen.
Konj gonjen bičem juri putem, "osam nogu ima". On u kasu, u trku vuče svoj teret prisilom čoveka, jer "izneđu vilica čovek mu se nastanio". I upravo time čovek je narušio prirodno stanje, slobodu konja i njegovu sreću. Nekada davno konj je pokušao da se pobuni protiv ljudske prisile, "hteo je da pregrize tu stabljiku kukuruza". Njegova pobuna se završila porazom. Doživeo je svoju pobunu kao grubo iskustvo, jer "tada je gubicu raskrvavio". Zbog onog što mu se desilo, ostala mu je samo "tuga u očima lepim". Poraz se završava apatičnošću i konj mora da vuče teret svog postojanja. Poslednji stihovi pesme ukazuju na bezizlaznost i Sizifovu istrajnost konja, "jer drum kraja nema, a celu zemlju treba za sobom vući". Naslućuje se i pomirljivost sa sudbinom, ali i strah od života pod teretom i u ropstvu koji mu predstoji. Dužnost postaje njegova nepromenjiva sudbina.
Tragičnost sudbine konja je u tome što se od njega traži i više nego što može, da ima osam nogu, da se kreće drumom bez kraja, i da za sobom vuče celu zemlju. Pesma asocira na bezizlaznost, jer ovde je naznačena sudbina koja ukazuje na nemogućnost ostvarivanja u životu. Tako konj u istoimenoj pesmi Vaska Pope postaje simbol za patnju i sizifovsko u ovom svetu. Život se doživljava kao ograničenost, nekim i nečim što ugrožava sreću i spokojstvo čoveka.
