Artnit

Utorak, 26 Novembar 2013 19:01

Cigani Istaknut

Aleksandar Sergejevič Puškin je svoju poznatu poemu Cigani započeo u svom progonstvu na jugu Rusije, na Kavkazu u Besarabiju gde je proveo četiri godine, a završio je na severu, u izolaciji sela Mihajlovsko 1824. godine. Poema je objavljena 1827. godine i veoma brzo je postala velika umetnička inspiracija.

Poema Cigani je veoma upečatljivo poetsko delo o večitom čovekovom traganju za srećom. Konkretizacija ove univerzalne teme nosi pečat vremena u kojem je nastala, a pre svega romantizma, umetničkog pravca u književnosti, muzici i slikarstvu koji se javlja krajem XVIII veka. Puškin u poemi Cigani na neki način ispituje koncept plemenitog divljaka koji je postao popularan u romantizmu, a po kome ljudi koji žive dalje od civilizacije žive u harmoniji sa prirodom detinjim blaženim životom, mnogo jednostavnijim od života otuđenih i nesrećnih ljudi u evropskoj civilizaciji.

Junaci poeme Cigani nose tipične crte romantičarskih junaka. Svi su privrženici ideala slobodnog života. Glavni junak Aleko je u psihološkom sukobu sa civilizovanim društvom iz koga potiče. On luta stepom, gde sreće lepu, mladu Ciganku Zemfiru. Između njih se rađa velika ljubav, koja ga dovodi među Cigane. On se sa lakomislenom ali strasnom verom hvata za Zemfiru: "Evo, misli, gde je moj spas, evo gde je, možda, moja sreća, ovde u naručju prirode, daleko od sveta, ovde kod ljudi koji nemaju civilizacije ni zakona!" U slobodnom životu Cigana, u sredini koja maksimalno ostvaruje princip romantičarske slobode, kako na planu odnosa u društvu, tako i u domenu prijateljstva i ljubavi on prepoznaje svoj ideal slobode. U tako idealnim uslovima romantičarski zamišljen junak Aleko pada na ispitu koji mu donosi život. Probuđeno častoljublje, kao shvatanje građanskog društva od koga je pobegao, gura ga u sopstveni poraz. Kod prvog sukoba sa uslovima divlje prirode prlja krvlju svoje ruke. On slobodu želi samo za sebe. Njegova kazna je prezir i odbacivanje i svest o sebi samome. Njegov neuspeh da se integriše sa Ciganima i njegovo insistiranje na moralnim standardima građanskog društva osporavaju ideju da se sreća može naći vraćanjem prirodi. Na kraju on je još usamljeniji i prazniji nego na početku.

Poema Cigani se završava jasnim osporavanjem ideje o plemenitom divljaku. Završna konstatacija iz Epiloga poeme da ljudske sreće nema nigde, da svuda vladaju "kobne strasti" i da čovek od svoje sudbine ne može nigde da pobegne, da se skloni. Poema se završava jasnim osporavanjem ideje o plemenitom junaku, rečima: "Ali, čak i među vama, jadni sinovi prirode, ne postoji sreća. Mučni snovi žive ispod vaših jadnih šatora."

Aleksandar Sergejevič Puškin u poemi Cigani postavlja neka izuzetno značajna univerzalna filozofska pitanja. To je pitanje moralne strane apsolutne čovekove slobode u ljubavi, ali i pitanje kako je moguće razrešiti bez nasilja ili bez zločina protivurečnosti slobodne ljubavi, kada u jednom od zaljubljenih dođe do promene osećanja.

Pročitano 9657 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Cigani