U Pesmi o keruši Sergej Jesenjin veoma snažno slika ljubav keruše, njenu nežnost prema svojim štencima koji su tek došli na svet. Njena sreća traje samo jedan dan, a uveče njene štence, bezosećajno uzima "domaćin tmuri" i trpa ih u džak. Kerušu goni jaka materinska ljubav i ona kreće za čovekom. Ali, kada ga stigne može samo da gleda u nezamrzlu površinu vode koja je drhtala dugo. Štenci koje je čovek bacio su ostali u vodi. Keruša se vraćala, zavijala bolno za svojim štencima i očekivala ih. "I mesec joj se pod izbom učini kao jedno od kučića njenih." Njen bol je veoma veliki i "nemo, ko od milosti il sreće... pale su i njene oči pseće". Njene oči su postale zvezde i pale su u sneg koji joj pruža poslednje utočište.

U osnovi estetskog uobličavanja tragične priče u Pesmi o keruši je smenjivanje boja. Na početku pesme je simbolistička uvodna slika dolaska na svet sedmoro štenadi. Za početnu pesničku sliku karakteristična je žuta boja u nijansama: riđa štenad, rogože koje se zlate na jutarnjem suncu. Tragedija u kompoziciji pesme je u znaku tmurnih tonova crne boje. Nadu u ipak srećan ishod za trenutak otvara boja meseca na nebeskom plavetnilu koje natkriljuje potonulu u mrak Zemlju. Ta nada se brzo gasi i oči keruše, "poput zvezda", "zlatnih" padaju u sneg. Poznavaoci poezije Sergeja Jesenjina, ističu da je pesnik snežnu belinu ruskog pejzaža doživljavao i kao mrtvački pokrov koji je rasprostrt preko njegove zemlje.

Uz Pesmu o keruši se često navodi zapis Maksima Gorkog. Sergej Jesenjin i Maksim Gorki su se sreli u Berlinu, maja 1922. godine. Stihovi ove pesme potresli su Gorkog, a Jesenjina rasplakali. O tom susretu Maksim Gorki je napisao:

"Zamolio sam ga da mi recituje Pesmu o keruši, kojoj su oduzeli sedmoro štenadi i bacili u reku.

- Ako se niste umorili...

- Mene stihovi ne umaraju - reče on, i nepoverljivo upita: Zar vam se dopada Pesma o keruši?

Rekoh mu da je, po mom mišljenju, on prvi u ruskoj literaturi koji piše tako lepo i s iskrenom ljubavlju o životinjama.

- Da, ja veoma volim životinje - reče Jesenjin zamišljeno i tiho, a na moje pitanje da li je čitao Klodelov Raj životinja ne odgovori, nego se uhvati za glavu obema rukama i poče recitovati Pesmu o keruši. Kada je izgovorio poslednje stihove - pale su i njene oči pseće/kao zlatni sjaj zvezda u sneg - i u njegovim očima takođe zablistaše suze. Tada sam pomislio da je Jesenjin ne toliko čovek, koliko instrument, harfa, koju je priroda stvorila samo za poeziju, da izrazi beskrajnu tugu polja, ljubav prema svemu što živi na svetu i milosrđe - koje od svega drugog - zaslužuje čovek."