Jovan Dučić je pesnik ljubavi hladan i melanholičan. Ljubav je kod njega nestvarna, apstraktna. Ona nije igra, ni banalna sreća ili nesreća koja dolazi i prolazi, nego sudbina. Ona nije samo osećanje, već i misao. U njemu besni želja za ljubavima i uživanjima. On čezne za njom, ali je svestan njene prolaznosti i bola koji ostaje za njom.

Dučićeva poezija o ženi daleka je od neposrednog života i stvarnosti. Žena je u njegovim stihovima izvor brojnih vizija i snova. Ona je misao i simbol. Stvarna želja iščezava iz stihova. On peva o nedostižnoj, hladnoj, nemoj i dalekoj ženi. Pojavljuje se žena "boginja ohola i preka" koja nosi u sebi "više zakon sveta nego zakon srca". Takva žena postaje sudbina.

U ljubavnoj pesmi Zalazak sunca izražava se ljubav prema jednoj apstraktnoj ženi. Lepota zalaska sunca simbolički uokviruje ljubavna osećanja i čežnju pesnika. Dok zalazi sunce pesnik misli na nepoznatu ženu na drugoj obali mora. Nepoznata žena čezne i misli na njega koga i ne poznaje. Iako svestan da je to možda san on ne želi da mu to neko kaže jer bi se osećao kao najnesrećniji čovek na svetu.

U Pesmi sutona Dučić otkriva još dublji smisao ljubavi. On čeka ženu bez nade da će doći. Njen dolazak izaziva brojna osećanja. Ali iako je žena odsutna ljubav prema njoj ga ispunjava potpuno.

Žena Dučićeve poezije najbolje je prikazana u Pesmi ženi. I u ovoj pesmi ljubav je nestvarna i duboka, a žena koju voli daleka i nedostižna, satkana od njegovih priviđenja i snova, samo njemu znana.

Ljubavna poezija Jovana Dučića je pisana sjajnim blještavim stilom. Njegove pesme svetle večnom lepotom. Otkrivaju nam velike tajne ljubavi čovekovog trajanja. Svojom lepotom i snagom njegovi stihovi prevazilaze vreme u kojem su nastali i urezuju se duboko u večnost.