Kroz alegorijsku priču o Aski, neobičnoj ovčici iz ovčjeg sveta na Strmim Livadama koja je volela balet i želela da postane poznata balerina i njenu neobičnu igru Ivo Andrić govori o umetnosti i umetničkom stvaranju.

Aska je bila rasejana, nemirna i nukrotiva. Radoznala i smela, lutala je putevima koje je sama pronalazila, tražila pašu na nekim nepoznatim i udaljenim mestima, i nije sledila svoju majku ni ostale ovce iz stada. Zalutala ovčica Aska se jednog dana, zaneta svojom igrom, našla pred krvožednim čeljustima strašnog vuka. Pošto nema nijedan način da preživi pred golom moći vuka ona u očajanju načini jedan pokret, jedan prelaz ka nekom polupokretu, trzaj tek jedan. Aska je odlučila da igra. Igra za život je postala najvažnija predstava u njenom životu. Znala je da će morati da igra i da njena igra nijednog trenutka ne sme da stane da bi se spasila. Njeni prvi pokreti su bili nesigurni i nespretni. Kada je iskoristila znanje naučeno u školi kreće u nepoznatu igru, iz tela izvlači snagu i veštinu, a njeni pokreti postaju sve lepši i lepši, a igra sve čudesnija. Vuk je bio je najpre iznenađen kada je video pokrete Aske, zastao je. Njegovo iznenađenje se polako pretvaralo u čuđenje i u neodoljivu radoznalost. Zato je poželeo je da se prvo nagleda ovog čuda neviđenog, jer ionako, razmišljao je, krv i meso ovčicino mu sleduju. Svojom igrom za život Aska je uspela da prevari iskusnog i lukavog vuka, koji je zanesen i očaran lepotom njene igre postao neoprezan i laka meta za čobane.

U igri ovčice Aske je simbolizovan umetnički nagon čoveka kao "instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja" koji "u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života". U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom je odbrana od umiranja i zaborava. Umetnost i volja za otporom, kazuje Ivo Andrić na kraju pripovetke Aska i vuk, pobeđuje sve, pa i samu smrt.