Sada je drugačije posmatrao ljude, manje mudro, sa manje gordosti, ali zato sa više topline, radoznalije, unoseći se više u njihov život. Kada bi prevezao uobičajenu vrstu putnika, proste ljude, trgovce, ratnike, ženskadiju - više mu oni nisu bili tuđi kao nekad: imao je razumevanja za njih, shvatao ih je i učestvovao u njihovom životu kojim nisu rukovodile misli i saznanja, već jedino nagoni, želje, osećao se kao jedan od njih. Mada je došao gotovo do savršenstva, hvatajući se ukoštac sa poslednjom ranom, ipak mu se činilo da su mu ovi ljudi braća, a njihove sujete, požude i smešne osobine prestale su da mu budu smešne, postale su shvatljive, dostojne ljubavi, štaviše, i poštovanja. Slepa ljubav majke prema svom detetu, glupi, slepi ponos oca, uobraženog oca na sina jedinca, šturo neobuzdano stremljenje za adiđarima i zadivljenim pogledima muškaraca kod neke mlade, sujetne žene, svi ovi nagoni, sve ove detinjarije, svi ovi priprosti, budalasti, ali neobično snažni, toliko životni i silno prodorni porivi i požude za Sidartu više nisu bili detinjarija, video je da ljudi radi njih žive, radi njih stvaraju neizmerna čuda, putuju, vode ratove, neizmerno pate, neizmerno trpe, pa je zbog toga mogao samo da ih voli, video je život, životvornost, ono nerazrušivo u svim njihovim strastima, u svim njihovim delima. Ljudi su bili dostojni ljubavi i divljenja u svojoj slepoj odanosti, snazi i žilavosti. Ništa im nije nedostajalo, posvećeni i mislioci su bili samo malko ispred njih, imali su samo jedno jedino sićušno preimućstvo: svest, svesnu misao o jedinstvu svega živog. U izvesnim časovima Sidarta bi, štaviše, posumnjao, treba li to saznanje, tu misao ceniti tako visoko, nije li samo možda i to detinjarija misaonih ljudi, misaono detinjih ljudi. U svemu drugom su ljudi iz sveta bili ravni mudracu, često i daleko nadmoćniji, kao što i životinje, u svom upornom, nepokolebljivom izvršavanju onoga što je potrebno, u izvesnim trenucima, na izgled, imaju nadmoć nad ljudima.

Iz romana Sidarta