Artnit

(Lajpcig) nedelja, 5. novembar 1865.

Draga moja mama i Lizbet,

(...) Ponovo smo u koloseku uobičajenih poslova, razmišljanja, dugotrajnog samomučenja, oporavka; koliko mi je sada važan svaki dan i koliko puno odluka mora da se donese u malim moždanim komorama! Da li vi zaista lako podnosite svo to protivrečno postojanje, gde ništa nije jasno, osim toga da je sve nejasno? Meni to uvek izgleda kao da vi u šali prolazite kroz to. Ili se varam? Koliko ste samo srećne ukoliko sam u pravu!

Čitajte što je mogućno manje estetsko-kritičkih rasprava, - to su ili pristrasna gledišta, okamenjena i obesmislena u svojoj beživotnoj otvrdlosti, ili pak vešte igre rečima, kod kojih danas prevagne jedno a sutra drugo, onom prvom potpuno suprotno shvatanje. Umetnička dela beskrajno su osamljena, i ponajmanje se mogu dosegnuti kritikom. Samo ljubav može da ih dokuči i drži, samo ona može da bude pravedna prema njima.

“Šta bismo ti i ja činili u životu?“ (kao nenastanjeno ostrvo! na ostrvu - znam). - “Otišli bismo kod Rilkea.“ A ja ću ti reći: Rilke je preopterećen, njemu ništa i niko nije potreban, naročito snaga, koja uvek odvlači: udaljuje. Rilke je asketa. Geteu je u starosti bio potreban samo Ekerman (njegova potreba za drugim Faustom i uši što zapisuju). Rilke je prerastao Ekermana, njemu između Boga i “drugog Fausta“ nije potreban posrednik. On je stariji od Getea i realniji. Kao da me zapahnjuje njegova posednička hladnoća, u njegov posed sam namerno i unapred uključena.

U aprilu 1890. godine Meri Kasat je prisustvovala izložbi japanskih obojenih drvoreza u Školi lepih umetnosti u Parizu. Nakon ovog događaja do 1891. godine radila je seriju od deset grafika u boji na kojima prikazuje uobičajene trenutke iz života modernih žena iz više klase. Na ovim grafikama je očigledan uticaj japanskih majstora Utamara i Tojokunija. Grafika Pismo iz ove serije, koja se danas nalazi u muzeju umetnosti Metropoliten u Njujorku urađena je tehnikom suve igle i akvatinte na papiru.

27. oktobar 1909.

Draga, večeras je stari ljubavni plamen ponovo počeo da se budi u meni. Ja sam ljuštura od čoveka: moja je duša u Trstu. Samo me ti poznaješ i voliš. Bio sam večeras u pozorištu sa ocem i sestrom - grozan komad, odvratna publika. Osećao sam (kao što uvek osećam) da sam stranac u rođenoj zemlji.

P. I. ČAGINU

(Moskva, 27. novembra 1925)

Dragi Petre! Pišem ti iz bolnice. Opet sam pao u postelju. Zašto - ne znam, i verovatno niko ne zna.

Vidiš, treba lečiti živce, a ovde su sve neki feldvebeli. Njihova teorija sastoji se u tome da zidovi leče bolje od ikakvog leka.

Sergijevo Podvorje

5. 12. 44.

Dragi Ivane Aleksejeviču,

Od Borisa Konstantinoviča ponešto saznajem o Vama i Vašim pismima i stalno žalim što niste ovde. Pišem Vam ne da bih Vam nešto posebno napisao, već samo da bih Vam, po ko zna koji put, pokazao svoju duboku i davnašnju ljubav i poštovanje prema Vama. Dali ste mi jednom to pravo i, koristeći se Vašim dobrim odnosom, dozvoljavam sebi da Vam još jednom izjavim svoju ljubav.

"Najdraži prijatelju, tvoja pohvala je nektar i ambrozija za mene zato što odlično znam kako ti je teško da mi je uputiš - ne, da budem precizniji, koliko iskreno misliš kada mi je upućuješ. Od tada sam malo šta uradio, zaokupljen uzdržavanjem; druga skica neuroze straha koju sam, međutim, dao Brojeru. Gospođica Elizabet fon N. se u međuvremenu verila.

(…) Otišao sam u Arl da bih se sreo sa Vinsentom van Gogom, posle upornog navaljivanja s njegove strane. Želeo je, govorio je, da osnuje Atelje Juga, koji bih ja vodio. Taj siroti Holanđanin je bio tako vatren, tako zanesen. Čitanje Tartarena Taraskonca ga je, dakle, ubedilo da postoji neki čudesni Jug, koji treba da se izrazi vatrenim bojama.

Verenici Konstanci Veber u Beč

(29. aprila 1782)

A / Mademoiselle / Mademoiselle Marie Constance / deWeber, /à/

Son logis