- Nemam sreće, Tiri? Pazi kako si okrenuo... Prevario si se. Moj zaključak je drukčiji. Da, ja nemam sreće u običnom smislu riječi - ali ne radi se o tome. Koji je put lakši do životnih naslada i zadovoljstava? Puzenje uvis ili pad? Znaj da se dole nalazi isto što i gore: iste žene, isto vino, iste karte, ista putovanja. I za to nisu potrebne nikakve đavolske trzavice. Treba jedino shvatiti da su takozvani stid, savjest, ljudski prezir - samo gruba strašila postavljena po vrtovima raznih “visina“ zato da bi plašila takve kao ja, one koji su shvatili igru.

Objavljeno u Pero

- Oh! Kad si se zaustavio u Studiju da bi posmatrao komad očvrslog blata koje čuva moj oblik - reče Arija Marcela upravljajući svoj dugi vlažni pogled ka Oktavijanu - i kad je tvoja misao strastveno pohrlila ka meni, moja duša ju je osetila u ovom svetu u kome lebdim nevidljiva za obične oči; vera stvara Boga a ljubav ženu. Čovek je istinski mrtav samo kad više nije voljen; tvoja želja me je vratila u život, moćni poziv tvog srca je potisnuo razdaljine koje su nas razdvajale.

Objavljeno u Pero
Subota, 10 Decembar 2016 12:50

Fernando Pesoa - Pravila za život

1. Poveravaj se što je moguće manje. Bolje se uopšte ne poveravati, ali ako se već mora, poveravaj se lažno ili nerazumljivo.

2. Sanjaj što je manje moguće, osim u slučaju da je direktna svrha sna pesma ili književni sastav. Proučavaj i radi.

Objavljeno u Društvo

U beskonačnoj rezignaciji leži mir i spokoj; svaki čovek koji to želi a sebe nije ponizio time što samog sebe prezire, - što je još strašnije, negoli biti previše ohol, - može se obučiti da vrši ovo bolno kretanje koje miri sa postojanjem. Beskonačna rezignacija je ona košulja o kojoj se pripoveda u jednoj staroj narodnoj legendi. Konac je tu ispreden pod suzama, tkanje izbeljeno suzama, košulja sašivena u suzama, ali čak i tada ona štiti bolje od čelika i železa. Nesavršenost se u ovoj narodnoj legendi sastoji u tome što neko treći može preraditi ovo platno.

Objavljeno u Društvo

Bilo je to suviše veliko, suviše hladno, žurio se da se vrati, da se zatvori, da bi se osetio manje bedan, manje smrvljen između beskraja vode i beskraja neba. Jedno jedino mesto ga je privlačilo, groblje koje je okruživalo crkvu: Njegova majka nije bila tu, on je ovde mislio na nju sa velikom nežnošću, tu se on naročito smirivao, uprkos strave od ništavila. Grobovi su počivali u travi, tisovina je rasla u zaklonu crkve, čulo se samo cvrkutanje ptica koje su se njihale na morskom vetru. On bi se tu zaboravio satima, ne uspevajući čak ni da pročita na pločama imena davnih pokojnika, koja su jake kiše sa zapada izbrisale.

Objavljeno u Pero

Koja su ta lažna ubeđenja koja nam blokiraju put ka sreći? Evo nekih.

Prvo: ne možete biti srećni ako nemate sve ono za šta ste vezani i što smatrate tako dragocenim.

Sušta laž. Ne postoji ni jedan trenutak u vašem životu u kome nemate sve što je potrebno da biste bili srećni. Vaša nesreća potiče od toga što usmeravate svoju pažnju na ono što nemate, umesto na to što u određenom trenutku imate.

Objavljeno u Društvo

Danas je svet ne samo u strašnom i neizdrživom ekonomskom i političkom položaju, on je pre svega u neizdrživom duhovnom položaju. Ogromnoj opasnosti se podvrgava samo postojanje duhovnog života, sama mogućnost njegovog postojanja. Živimo u vreme ludila. Niko nije primetio da je čovek jednostavno poludeo. Zbog žudnje za životom, zbog ljubavi prema ovom svetu, on je izgubio ravnotežu i srušio se. Svetom je iznova ovladao polidemonizam, od kojeg ga je nekad oslobodilo hrišćanstvo.

Objavljeno u Društvo

Najveća glupost koju je ljudski um izmislio jeste oslobađanje kroz ubijanje želje. Zašto zauzdavati život, zašto ga uništiti za tako mali dobitak kao što je potpuna ravnodušnost, oslobađanje koje ništa ne znači.

Objavljeno u Društvo

Obuze me jeza. Da, smrt. Ona će doći, evo nje, a ne bi trebalo da je bude. Da mi je zbilja predstojala smrt, ja ne bih osećao ono što sam osećao. Tada bih se bojao. A sada se nisam bojao, nego sam video i osećao da se smrt bliži; ali, u isto vreme sam osećao i da nje ne bi trebalo još da bude. Celo moje biće osećalo je potrebu i pravo na život, a ujedno i na smrt, kojom se to završava. I to unutrašnje rastrzanje bilo je strašno. Pokušah da odagnam od sebe ovaj strah. Naiđoh na bakren svećnjak sa nagorelom svećom i zapalih je. Crven plamen sveće i njena veličina, nešto manja od svećnjaka, podsećali su me na isto. U životu nema ničega, postoji samo smrt, a nje ne bi trebalo da bude.

Objavljeno u Pero
Nedelja, 18 Septembar 2016 10:55

Momo Kapor - Povratak

U starim gradovima obuzima nas neka nerazumljiva glad. Zar je moguće da su ova mesta postojala i pre nego što smo kročili nogom na njihove trgove? Čini nam se, tako, da bi nam bilo potrebno najmanje nekoliko života, a ne samo ovaj jedan, tako kratak i tako zatvoren u okvire jednog grada, u tok jedne reke, u krletku jedne kuće... Tuđi gradovi nas uznemiruju: pokazuju nam ograničenost našeg saznanja, čine nas gladnim, a u isto vreme skromnim. Želeli bismo da poživimo jedan život na ovoj mansardi što gleda na Berninijevu fontanu, da kupujemo voće kod piljara na uglu Rue D'Alésia, da pijemo svoju kafu i čitamo novine pod onom tamo, plavo-belom tendom na Sintagmi...

Objavljeno u Razglednica
Strana 1 od 7
Vi ste ovde: Home Paleta Prikazivanje članaka po tagu život