1603. godine naslednici Ermete Cavallett su naručili sliku Madone za dekorisanje porodične kapele u crkvi San Agostino, ne tako daleko od Piazza Navona, u centru Rima. Krajem 1604. godine slika Madona iz Loreta je stavljena u ovu kapelu, na mesto gde se i danas nalazi. Slika je izazvala proteste, smatrana je bogohulnom i ružnom.

Slika Madona iz Loreta je jednostavna i veoma efektna. Prikazana je Madona sa detetom koja stoji naslanjajući se na "sveti dom" sa čije fasade se kruni malter. Dva hodočasnika (pelegrini na italijanskom jeziku) kleče, mole se i sa obožavanjem iščekuju božansko proviđenje. Na njihovim licima su vidljivi izrazi poverenja i poštovanja. Staričino lice je izbrazdano borama, a na glavi ima ishabanu, prljavu kapu. Bosa, očvrsla i isprljana zemljom stopala čoveka su u prvom planu, i tako blizu posmatraču da se ne mogu izbeći.

Oreol na Madoni i njen podignut položaj pomeraju je iz našeg sveta, ali njena lepota ne sadrži nagoveštaj arogancije. Na njenom licu se uočava snažan izraz humanosti i blagosti. Karavađo je biblijske likove slikao realno po živim modelima, bez ulepšavanja, sa svim ljudskim osobinama. Tako i Madona na ovoj slici može da bude bilo koja žena koja izlazi iz noćne senke. Neki u ovoj Madoni vide poslednju ljubav u njegovom životu, Madalenu.

Ekspresivni jezik Karavađovog slikarstva, vidljiv i na ovoj slici zasniva se najpre na kontrastu svetlosti i senke. Svetlost koja obasjava likove na slici ne potiče od sunca, već je veštačka i okolni ambijent ostavlja u tami. Oštra svetlost naglašava volumene figura i nemilosrdno ističe detalje, kao što su prljava stopala hodočasnika.

Originalnost stila Mikelanđela Merizija da Karavađa i na slici Madona iz Loreta očarava i uznemiruje. Njegov stil je imao i ogroman uticaj na slikare, čak i van granica Italije.