Antoan Vato je rano pokazao interesovanje za slikarstvo. Valensijanski slikar Žak Alber Žeren je bio njegov prvi učitelj slikarstva, koji ga je, izgleda, upućivao da crta po ulicama i pred dućanima šaljive scene u duhu flamanskih žanr slika. Posle smrti svoga učitelja 1702. godine, Vato odlazi u Pariz sa pozorišnim dekoraterom u nameri da se i sam zaposli pri operi. Međutim, po dolasku u Pariz pozorišni dekorater ga ubrzo napušta i vraća se u Valensijen. Da bi preživeo u Parizu, Vato počinje serijski da slika neku vrstu ikona Svetog Nikole za jednog trgovca na mostu kod Bogorodičine crkve. Tu ga je zapazio slikar Klod Žijo, u čijem ateljeu radi kratko kao asistent. U Žijovom ateljeu Vato upoznaje jedan nov siže na slikama: scena i ličnosti italijanske komedije. Ovaj siže će postati njegova omiljena tema na slikama.
Na slikarstvo Vatoa je uticao rad u radionici dekoratera enterijera Kloda Odrana. Ovaj vešt dekorater je kod Vatoa razvio smisao za ornamentaciju, a pod njegovim uticajem Vato je izveo svoje "šinoazerije" u dvorcu de la Muette. Odran, kao konzervator palate Luksemburg, mu je omogućio da studira i kopira Pitera Pola Rubensa u galeriji Mediči. Jedan od Vatoovih biografa, beleži i to da on neprestano crta "lepa drveta Luksemburške bašte". U umetničkim zbirkama palate Luksemburg i svog mecene i prijatelja bankara Pjera Kroza, Vato je imao prilike da studira venecijanske i flamanske majstore. Studije po Piteru Polu Rubensu, Ticijanu Večeliju, Antonu van Dajku i pejzaži Luksemburškog parka imaju veoma važnu ulogu u formiranju Vatoovog slikarskog izraza.
Na slikarski razvoj Vatoa utiče i jedan na izgled nebitan događaj. Žersen, čuveni trgovac slika, kupuje jednu malu Vatoovu sliku na kojoj je bio predstavljen Polazak trupa. Pošto mu se slika dopala on naručuje još jednu, u istom žanru. Sa dobijenim novcem Vato odlazi da obiđe svoj rodni kraj u kome je u to vreme boravila zloglasna Vilarova vojska. Ta zbivanja su ga inspirisala za čitavu seriju malih vojničkih scena.
Osim vojničkih scena, Vatoove sačuvane slike mogle bi se grupisati još u dve vrste: to su pozorišni sižei i "galantne svetkovine". Za ovaj novi rod sa pozorišnim sižeima, koji je prihvatio od Žijoa, Vato se inspirisao glumcima i ličnostima italijanske Commedia dell'arte još više nego francuskim pozorištem. Među najčuvenije slike ove serije spadaju Mezetim sa gitarom i slavni Žil iz Luvra. Ne postoji neka oštra razlika između slika sa sižeima komedije i scena "galantnih svetkovina". Najslavnije remek-delo među njima je Ukrcavanje na ostrvu Kiteru.
S obzirom na svoj kratki život Antoan Vato je ostavio, što u slikama, što u crtežima, prilično obimno umetničko delo. Pred samu smrt je uništio sva svoja umetnička dela za koja je mislio da su "isuviše slobodna" po sižeu. Ovaj čutljivi, povučeni, osetljivi velikan slikarstva umro je 1721. godine, u svojoj 37. godini.
