Ežen Delakroa je bio među mnogim uticajnim ljudima u Evropi koji je poštovao narod Hiosa i bio revoltiran zbog surovog događaja na njihovom ostrvu. Želeo je da ovekoveči ovaj događaj na slici, ali je više težio za "poetskom istinom" nego da prikaže jedan određen, stvaran događaj.
1824. godine slika Pokolj na Hiosu je bila izložena u Salonu u Parizu. Kritike su bile podeljene, dok su je jedni prihvatili sa oduševljenjem, drugi, su je nazivali "pokoljem slikarstva".
U prvom planu slike su figure date u dramatičnom svetlo-tamnom kontrastu. Iza njih je blistav i beskonačan pejzaž, a iznad njih mračno, olujno nebo. Istaknute su figure mrtvog para i bebe koja je prigrlila svoju mrtvu majku. Druga grupa figura u pozadini se bori da zaštiti svoje živote dovoljno suptilno, da ne skrene pažnju sa glavnog fokusa slike.
Boje na slici imaju slične tonove. Veći deo slike je u tamnijim bojama koje naglašavaju tmurno raspoloženje. Povremene mrlje crvene krvi i plavog neba još više naglašavaju dramatičnost događaja.
Veći deo slike je u misterioznoj polusenci, dok su pojedini likovi osvetljeni. Dva ubistva, iza gomile mrtvih ljudi su sakrivena tamnim senkama. Lica žrtvi nije lako razabrati. Lica i tela mrtvih su istaknuta, a posebno su naglašena previranja, strah i očaj koji osećaju žrtve.
Slika Ežena Delakroa, Pokolj na Hiosu nalikuje na iluzorni košmar. Ona pokazuje opojnu mešavinu čulnosti i svireposti. Istoričari umetnosti danas smatraju ovu sliku za remek-delo.
