Anri Ruso nije slikao kao njegovi savremenici ono što vidi, već jednu stvarnost koju nalazi u svojoj mašti i naivnim snovima. Najčešće je slikao scene iz meksičkih džungli i tvrdio da ih slika po sećanju, jer je služio vojsku u Meksiku. Međutim, ova priča je verovatno proizvod njegove mašte. Njegovi pravi izvori su bile jeftine knjige sa ilustracijama, posete zoološkom vrtu i botaničkim baštama Pariza i njegova mašta.
Svaki predmet Anri Ruso je doživljavao izvan optičkih klišea normalnog saznanja stvarnosti. Pomoću jednog naivnog doživljaja, stvarao je iz posmatranih formi modele za list, drvo, životinju. Na primer, kada bi u botaničkoj bašti video jedan egzotičan list, on bi ga dobro zapamtio kao formu i vrativši se kući, uz pomoć asocijacija koje mu je pružao taj list, naslikao prašumu. Na slikama je stvarnost i njeno značenje toliko izmenio, da je od realnog stvorio irealno, a od deskriptivnog magično. Na pitanje zašto je na slici San naslikao usred šume plišani kauč na kome leži naga devojka, Anri Ruso kaže: "To je Jadviga. Ona je zaspala na svojoj sofi i sanja da se nalazi u džungli."
Magijom koja se zasnivala, pre svega na njegovoj naivnosti i mašti, Anri Ruso je spajanjem dva sveta stvorio treći medijalni, blizak automatskom radu podsvesti i čistoj apstrakciji. Zato su njegove slike nalik delovima snova, pune imaginacije, preterivanja i banalnosti. Imajući u vidu njegove slike, Vasilij Kandinski je rekao da pred duhom koji je iz materije iščupao formu postoje dva puta koja vode istom cilju: ka velikoj apstrakciji i ka velikom realizmu.
Uprkos svim preterivanjima, banalnostima i disproporcijama, slike Anrija Rusoa su pune neke misteriozne poezije, nalik na sekvence iz sna. Ta neobična naivnost njegovih slika donela mu je poštovanje najistaknutijih ličnosti pariske avangarde, Pabla Pikasa, Renea Magrita, Maksa Ernsta.
