Pošto su već deset godina mlađi umetnici bili isključeni iz zvaničnih krugova Klod Mone, Pjer Ogist Renoar, Kamil Pisaro, Alfred Sisli, Edgar Dega, Pol Sezan i mnogi drugi, u nameri da prikažu svoj rad nezavisno od Salona u Parizu, osnovali su "Udruženje nepoznatih umetnika, slikara, vajara, grafičara i drugih". Nova umetnička grupa svoju prvu izložbu otvorila je 1874. godine u starom ateljeu koji je pripadao poznatom fotografu Feliksu Nadaru. Ova njihova izložba nije imala uspeha kod publike. Ime impresionizam pojavilo se prvi put iste godine. Luis Leroj, saradnik francuskog lista Šarivari, dao je naziv svom članku o prikazu izložbe, Izložba impresionizma po izloženoj slici Kloda Monea, Impresija, rađanje sunca. Ovaj izraz je upotrebio u podrugljivom smislu, ali je kasnije prihvaćen i od samih slikara i 1877. godine Udruženje izlaže pod tim imenom.
Impresionizam stvara nov odnos prema svetu i traga za novim načinom vizuelnog izraza. Impresionistička slika je impresija neposrednih vizuelnih utisaka. Da bi istakli svoj pristup umetnosti, impresionisti su kao najčešće motive birali pejzaže sa rekom, scene regata i izletišta, sneg, nebo prekriveno oblacima, stog sena, lokvanje na vodi, jer su u njihovom slikanju mogli da dočaravaju odbleske sunčeve svetlosti na vodi, treperavu igru senki, i uopšte, prikažu fluidne i nepostojane aspekte stvarnosti. Kamila Pisaroa zanimaju nestalni efekti svetlosti i njihovo predstavljanje svetlim, isprekidanim bojama. Mnogi njegovi pejzaži spadaju među najlepše pejzaže impresionizma. Pejzaže je oslikavao jarkim i živim bojama i "natapao" svetlošću. Poznat je njegov pejzaž Martovsko sunce.
Impresionizam donosi novo osećanje prirode. Slikajući na otvorenom, van ateljea u "pleneru", u prirodi impresionisti su nastojali da uhvate promenljive varijacije svetlosti. Priroda izgleda kao divna, ali nestalna čarolija "kao niz providnosti". Tako su u svojim slikama prikazivali različite promene u osvetljenju od zore do zalaska sunca, kao i u različitim godišnjim dobima. Izbor motiva za impresioniste nije mnogo bitan. Lepota predela može biti čarobna u izvesnim trenucima kada ga preobrazi svetlost. Jedan isti motiv impresionisti su često slikali više puta pod raznim uticajima svetlosti. Klod Mone je zabeležio menjanje boja u pejzažu sa promenama godišnjih doba uzimajući za temu stogove sena. Na slici Stogovi krajem leta prisutna je hromatska intonacija začinjena modrim senkama.
Vizuelne forme i boje predmeta na impresionističkim slikama se neprestano menjaju pod uticajem promena svetla. Forma nije stalna, nema postojanih boja. Impresionisti "rasvetljavaju paletu", a na njihovim slikama igraju laki topli i hladni tonovi. Senke su prozirne, slikane hladnim, a osvetljene površine toplim bojama. Kolorit je blistav i sjajan. Mrlje boja i potezi četkice izbijaju u prvi plan. Čiste mrlje boja potpuno brišu uobičajeni oblik predmeta.
Pored svetlosti, impresionisti su istraživali i pokret, posebno Pjer Ogist Renoar i Edgar Dega. Dijapazon motiva se proširuje sa pejzaža na figure, gradski život, igranke, konjske trke, scene iz kafea, pozorišta. Pjer Ogist Renoar se ne ograničava samo na pejzaž već impresionizam primenjuje i na figuralno slikarstvo. Njegova slika Akt na suncu je išarana mrljama svetlosti. Figura i pozadina su sjedinjeni istim bojama i svetlošću, dok je pejzaž naslikan slobodnijim i oštrijim potezima četkice.
Edgar Dega se od ostalih impresionista razlikovao po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu svetlosti. Za impresioniste se vezuje svojim izoštrenim osećanjem modernog života i smislom za trenutne prizore. Ali, nikada se nije smatrao pravim impresionistom, niti je prihvatio sve njihove zamisli.
Eduar Mane, koga mnogi smatraju i začetnikom impresionizma, verovao je da su sami potezi četkice i mrlje boje, a ne ono što one znače, umetnikova osnovna delatnost. Tek u svojim poslednjim delima Eduar Mane se može smatrati za pravog impresionistu. Njegova poznata impresionistička slika je Bar u Foli Beržeru na kojoj prikazuje jedan lik, a ogromna blistava slika u ogledalu odražava čitavu unutrašnjost noćnog kluba.
Slikari impresionizma nisu nikada obrazovali školu u pravom smislu reči. Svima njima je zajednička odbojnost prema akademizmu, slikanje u svetlim tonovima i slikanje u "pleneru", u prirodi. Njih više povezuje lično prijateljstvo nego jedinstvena doktrina. Eduar Mane, Klod Mone, Edgar Dega, Pjer Ogist Renoar i Kamil Pisaro imaju dosta zajedničkih crta, ali možda čak i više razlika u slikarskom izražavanju.
