Hans Kristijan Andersen u svojoj bajci Divlji labudovi koja je objavljena 1838. godine spominje koprivu. Da bi spasila svoju braću od čarolije koju je bacila zla kraljica na njih princezu vila upućuje da satka za njih kapute od koprive. Ona ih plete, ali ne uspeva da završi rukav na zadnjem kaputu, a zatim baca kapute na svoju braću labudove koji se transformišu u mladiće, osim najmlađeg sa nepotpunim kaputom, kome je na mestu jedne ruke ostalo krilo.

U norveškom mitu, kopriva je povezana sa Torom, bogom groma i sa Lokijem, bogom vatre i prevare čija je čarobna ribarska mreža napravljena od njih. Kopriva je biljka simbol slovenskog boga munje i groma Peruna. Kelti su verovali da debeli sastojci koprive ukazuju na to da se u blizini nalaze staništa vila, a ubod koprive štiti od vilinske pakosti, crne magije i drugih oblika čarobnjaštva.

Stari Sloveni su zrele i stare koprive najčešće koristili u magiji. Verovali su da ubod koprive predstavlja odlično sredstvo protiv zlog oka. Zato su semenke koprive spaljivane na vrhu vrućeg uglja, a nastali dim je korišćen za kađenje kuće i proterivanje zlih duhova. Takođe, je korišćena za zaštitu od zlonamernih veštica i bila postavljana ispod stopala začarane osobe kako je zli duhovi ne bi vukli u Drugi svet. Metle napravljene od koprive korišćene su za čišćenje poda u ukletoj kući kako bi se iz nje proteralo zlo, a otirači od koprive su stavljani ispred kućnog praga jer se verovalo da upijaju negativnost svakog posetioca i čine ga bezopasnim za domaćine. U magiji se tkanina od koprive i konac koriste da bi se zaštitilo od zlonamernih veštica.

Kao i u keltskim predstavama, kopriva je služila kao čuvar praga drevnih indijanskih plemena. Ona je bila jedna od nekoliko biljaka koje su se smatrale izvorom snage snova, a ubodi koprive pripremali su osobu za snove. Svako dete iz plemena koje je želelo da nauči čarobnjaštvo moralo je da hoda po koprivama.