Artnit

Pitao sam se šta je to u nama pa smo svi proklete budale. Zašto ljudi, umesto što troše vreme na idiotizme, ne prošetaju i razgledaju okolinu? Ovaj ribnjak, na primer - i sve ono što je u njemu. Daždevnjake, vodene puževe, vodene bube, tularce, pijavice i bog zna koliko drugih stvari koje se mogu videti mikroskopom. Misterija njihovih života, tamo, pod vodom. Mogli ste provesti ceo život gledajući ih, deset života čak, i još uvek ne biste stigli do kraja čak ni ovog ribnjaka. I sve to vreme bi u vama bio živ osećaj čuđenja, onaj poseban plamen koji gori u vama. To je jedina stvar vredna življenja, a mi je ne želimo.

Stanovnik kanalizacije na tronu. Ako bih današnje čovečanstvo želeo da okarakterišem, to bi trebalo reći. Svako se pred njim klanja. Niko nije pokvareniji i podliji i jadniji, i on je na vrhu. To đubre, ta krvožeda i crna egzistencija, taj skandalozni i opsceni nikogović.

Ali, “čovečanstvo“ nema svrhu, nema ideju, nema plan, isto kao ni rod leptira ili orhideja. “Čovečanstvo“ je zoološki pojam ili prazna reč. Neka se ta utvara pusti da iščezne jednom iz kruga istorijskih oblikovnih problema - pa će se videti kako niče čudno obilje pravih oblika. Tu je onda bezmerno obilje, dubina i pokretljivost svega života, do sada pokrivena frazom, suhom shemom, ličnim “idealima“.

Sve što je u vezi sa večnošću neizbežno se svodi na otrcanu frazu. Svet na kraju prihvata bilo kakvo otkriće i predaje se bilo kakvoj drhtavici, samo ako je pronađena njena formula. Ideja o sveopštoj bezvrednosti svega, - opasnija od svih nesreća, - svedena je na očiglednost: svi je prihvataju a niko joj se ne prilagođava. Strahota poslednje istine tako je pripitomljena; postala je pripev na koji ljudi više ne misle, napamet naučivši nešto što bi, samo naslućeno, moralo da ih gurne prema ponoru ili prema spasenju. Vizija ništavnosti Vremena dala je svece i pesnike, i očajničke poruke nekolicine usamljenika, zaljubljenih u anatemu...

- Sva nesreća je u tome - nastavio je Škreta posle dužeg razmišljanja - što je čovek okružen glupacima. Postoji li neko u ovom gradu kome bih se mogao obratiti za savet? Inteligentan čovek je osuđen da živi u večitom progonstvu. To je pitanje o kome neprestano razmišljam, jer spada u moju struku: čovečanstvo proizvodi upravo neverovatne količine glupaka.

“Pa dabome! Gospodin grof diže se zarana, tačno u pola devet ujutro... Gospođa grofica odenu haljinu boje jorgovana opervaženu raskošnom čipkom na okovratniku... Terezina umiraše od gladi... Lukrecija izgaraše od ljubavi... Za ime Boga! Šta se to mene tiče?

Na isti način on i čita. Kaže ovako: pročitaću vam toliko i toliko redaka belog stiha, toliko i toliko rimovanih strofa. I opet, kad god se nekome učini da je tim lagarijama sa estrade svejedno da li se temenom ili petama oslanjaju o pol, javljaju se opisi i poređenja neviđene magnetske osetljivosti. To su - slike, to jest čudesa u rečima, to jest primeri potpunog i strelovitog potčinjavanja zemlji. Dakle, to su - smerovi kojima će se uputiti njihov sutrašnji moral, njihova težnja za istinom.

Naš napor je bio uzaludan: vreme je odbijalo da traje, bilo je prhko, predodređeno da se razdrobi, imali smo samo iluziju vremena koja je trajala onoliko koliko je dugačka jedna tanušna spirala školjke, krhotine vremena nepovezane i različite među sobom, jedna ovde druga tamo, koje se nisu dale spojiti i uporediti.

"Svako ko bere ove jabuke biće kao bogovi, poznavaće prošlost i budućnost kao da se dešavaju sada."

"Bio bi to blagoslov za čovečanstvo."

Uopšte nije izvesno da ćemo sticanjem dobrog, sveobuhvatnog prirodnonaučnog obrazovanja zadovoljiti svoju žudnju za religioznom ili filozofskom čvrstom osnovom nasuprot nestalnosti svakodnevnog života, da ćemo je toliko zadovoljiti da ćemo se osećati sasvim srećni, ne žudeći više ni za čim. Dosta često prirodna nauka uzdrma uobičajena religiozna ubeđenja, a da ih ne zameni ničim drugim. Zbog toga nastaje groteskni fenomen da prirodnonaučno obrazovani, vrlo kompetentni ljudi imaju detinjski - nerazvijen ili zakržljao - filozofski pogled na svet.