Artnit

Montenja sam oduvek voleo kao malo kog. Oduvek sam hrlio svom Montenju, kad god bi me spopao smrtni strah. Montenj me je usmeravao i navodio, pa i vodio i zavodio. Montenj je oduvek bio moje spasenje i moje izbavljenje. Kada sam na kraju u sve druge izgubio poverenje, u svoju nepregledno veliku filozofsku porodicu, koju bih jedino mogao da opišem kao nepregledno veliku francusku filozofsku porodicu, u kojoj je oduvek prisutna bila samo nekolicina nemačkih i italijanskih rođaka, koji su, moram reći, svi rano preminuli, kod svog Montenja oduvek sam bio kao kod kuće.