Artnit

Uistinu, osećao sam potrebu za ludilom kao što drugi osećaju potrebu za mudrošću ili novcem. Ideja da jedna stvar postoji ili bi mogla postojati, bez obzira na moju težnju za rušenjem, izazivala je u meni nastupe besa i činila da noćima drhtim. Tada sam shvatio zašto ljudsko zlo umnogome prevazilazi životinjsko: jer naše, bez mogućnosti da se odmah ostvari i smiri, raste, akumulira se, intenzivira i prevazilazi.

I do određene tačke bio sam zahvalan svojoj zemlji jer mi je dala izuzetan razlog za patnju. Voleo sam je iako nije ispunila moja očekivanja. Bio je pravi čas: verovao sam u veličinu nesrećnih strasti. Neizmerno sam voleo da budem dovođen u iskušenje: a konačnim pitanjem činilo mi se upravo to što sam rođen u svojoj zemlji.