Artnit

Vi ste bogatstva, kažete, nasledili od predaka; ali nije li hiljadu slučajnosti dovelo do toga da ih vaši preci steknu i sačuvaju? Takođe smatrate da su ta dobra prešla sa vaših predaka na vas nekakvim prirodnim zakonom? To nije istina. Taj zakon zasnovan je isključivo na volji zakonodavaca koji su možda imali dobre razloge, ali znajte da nijedan ne proizlazi iz prirodnog prava koje imate na te stvari. Da im se svidelo da narede da se ta dobra, nakon što su ih Oci posedovali tokom svojih života, vrate republici posle njihove smrti, ne biste imali nikakvog osnova da se na to žalite.

Čovek je samo trska, najslabija u prirodi; ali to je trska što misli. Nije potrebno da se cela vasiona naoružava da ga smrvi: dovoljna je (jedan zapah) jedna kap vode ga ubije. Ali i da ga vasiona smrvi, čovek bi opet bio blagorodniji nego ono što ga ubija, pošto on zna da umire, i zna za nadmoć koju vasiona ima nad njim; vasiona o tome ne zna ništa.

Pravda, sila. - Pravedno je da ljudi prate onog koji je pravedan, a nužno je da prate onog ko je jak. Pravda je bez sile nemoćna, sila bez pravde je tiranska. Pravda bez sile nije uputna, jer uvek ima zlih ljudi, sila bez pravde je na optuženičkoj klupi. Treba, dakle, spojiti pravdu i silu; a zato treba učiniti da onaj koji je pravedan bude jak, ili da onaj koji je jak bude pravedan.

BEDA. - Jedina stvar koja nas teši u našoj bedi jeste razonoda, a to je međutim najveća od naših beda. Jer to je uglavnom što nas sprečava da mislimo o sebi, i što nas neosetno upropašćuje. Da nije toga bilo bi nam mučno, i ta muka bi nas gonila da tražimo neko pouzdanije sredstvo da je se otresemo; ali razonoda nas zabavlja, i dovodi nas neosetno do smrti.

Sreća, iako predstavlja temu ukorenjenu u filozofiji i religijskoj misli (da ne govorimo o poeziji), nema takvu popularnost kao predmet razmišljanja u današnje vreme. Čini nam se često da se radi o temi pansionatkinja i gimnazijalaca iz prošlih doba, da je smešno i naivno pitanje: na čemu se zasniva sreća, kako je postići? (Odajmo, ipak, dužnu počast Vladislavu Tatarkijeviču, koji knjigu o sreći nije napisao u neko drugo doba, već u vreme nemačke okupacije Poljske.)

Najpoznatije filozofsko delo, Misli francuskog naučnika, književnika i filozofa Bleza Paskala, prvi put je objavljeno 1670. godine. Kroz spoznavanje čoveka i bespoštedno opisivanje ljudske situacije, on stvara sliku čoveka izgubljenog u svetu, koji u traganju za smislom čuva svoje dostojanstvo. Uticaj ovog dela prevazilazio je stručno područje filozofije, pa je u Francuskoj veoma brzo dobilo status klasičnog dela književnosti.