Artnit

Odmah sutradan po dolasku u Dakar, obreo sam se na keju da bih uhvatio brod za Gorejsko ostrvo, gde su nekada ukrcavali robove otpremane na plantaže Burbonskog ostrva, Antila i daleke Amerike. To beše put bez povratka, u potpalublju samoće, nogama i snovima vezani za nasilje trgovca robljem, koji je umeo da se obrati jedino ujedajući bičem u ponos Joruba.

Noć je bila potpuno nad rekom i mesec se kidao, skakao i gnjurao po brzacima Komoe. Duž cele obale kupači, stojeći na krajevima priteranih piroga i prelivajući se kalbasima, radosni što je noć ovladala svetom, pevahu neuporedivim, dubokim i rascepanim glasovima. Jedan od mojih pagajera reši se da zapeva takođe; nađe u dnu sebe jedan tihi jedva čujni glas: podiže ga sve više, sve dalje u svod, vezujući sebe sa zvezdama; ali se odjednom predomisli, prekinuvši svoju pesmu tu, baš kada je bio sa njom najviše. On je nastavljao da ujednačeno i smotreno vesla dalje kao i njegovi drugovi, ali u stvari nekoliko dugih trenutaka ostade, jedini od nas u čamcu, fantastično i košmarski izdužen sve do zvezda. Toliko je njegovo nedovršeno voznesenje glasom bilo jedina stvarnost u ovoj noći.