"Otuđenje se ispoljava u tome, pisao je Marks, što se sredstva za moje postojanje javljaju kao sredstva drugog čoveka, što se ono što čini predmet moje želje javlja nedostižnim za mene usled toga što je svojina drugog čoveka, što svaka stvar postaje nešto drugo, a ne ono što jeste... I što nad svim tim vlada nečovečna sila."
Iako radnik stvara celokupno društveno bogatstvo, ono mu ostaje nedostupno. U procesu stvaranja, posebno u ranom kapitalizmu, radnik je samo jedan jeftiniji deo mašine, samo fizički učesnik. Njegova ličnost je prignječena, a duhovni život sveden na nulu. U takvom radu on ne nalazi zadovoljstvo niti potvrdu svojih sposobnosti.
Neki proizvodi rada služe zadovoljenju najelementarnijih potreba, drugi za zadovoljavanje viših ljudskih potreba nastalih tokom socijalne evolucije. Čovek u zavisnosti od situacije žudi za predmetima, bilo da služe golom održanju života ili zadovoljenju potreba za luksuzom. Međutim, mnoštvo dragocenih predmeta u kojima je opredmećena fizička i duhovna snaga proizvođača, a koji za čoveka imaju upotrebnu vrednost potpuno su im nedostupni i oni uzalud žude za njima. Njihova žudnja čini da taj predmetni svet, svet toliko priželjkivanih stvari i novca vlada njihovim osećanjima, intelektualnim životom, ponašanjem, i svim životnim aktivnostima. Zato čovek uči da bi dobio društveni položaj i odgovarajuću platu, bavi se umetnošću ili politikom u istom cilju. Dakle, ne samo proizvodi, nego i znanje i ljudski kvaliteti čoveka postaju roba koja se plaća i ima svoju cenu.
Iako čovek tvrdi da ne ceni novac, on se ipak na ulici ne osvrće za naučnicima, nego za krupnim finansijskim magnatima i ljudima "od uspeha", jer novac ipak vlada njegovim bićem. To najbolje ilustruje funkcija novca, idealnog prometnog sredstva, tog koncentrisanog izraza "otuđenje moći čovečanstva", čije posedovanje i akumulacija bezuslovno donosi odgovarajući socijalni položaj i domen uticaja. Karl Marks o tome piše: "Bog praktične potrebe i koristoljublja - to je novac. "Novac uništava sve ljudske bogove i preobraća ih u robu. Novac - to je opšta, u samoj sebi konstituisana vrednost svih stvari. On je stoga lišio svet, ljudski svet, kao i prirodu, njihove posebne vrednosti. Novac - to je od čoveka otuđena materija njegovog rada i njegovog bića, i to tuđe biće gospodari njime a on mu se moli." I dalje: "Što za mene postoji pomoću novca, što ja mogu platiti, što novac može kupiti, to sam ja sam, posednik novca. Kolika je snaga novca, tolika je moja snaga, svojstva novaca su moja - njegovog posednika - svojstva i suštinske snage. To što ja jesam i što mogu nije, dakle, nikako određeno mojom individualnošću. Ja sam ružan, ali mogu kupiti najlepšu ženu. Dakle, ja nisam ružan, jer je delovanje ružnoće, njena odbojna snaga uništena pomoću novca. Ja sam - prema svojoj individualnosti - hrom, ali mi novac pribavlja dvadeset i četiri noge; ja nisam hrom, ja sam rđav, nepošten, nesavestan, čovek bez duha, ali je novac cenjen, dakle cenjen je i njegov posednik... Ja, koji pomoću novca mogu uzeti sve za čim čezne ljudsko srce, ne posedujem li ja sve ljudske moći! Ne pretvara li, dakle, moj novac sve moje nemoći u njihovu suprotnost?"
Ipak, svet novca stoji u suprotnosti sa humanim i prirodnim bićem čoveka, te se za novac može kupiti čak i javno mnjenje, ali se ne može kupiti intimno osećanje sreće.
