Po Maltusu društveni progres je zakonomerno određen srazmerom između proizvodnih mogućnosti i veličine populacije. "Zakon o kome je reč, piše Maltus, sastoji se u stalnoj težnji, koja je svojstvena svim živim bićima, da se rasplođavaju brže nego što dopušta količina hrane koju imaju na raspolaganju." Uz ljudsku prirodu koja nagonski stremi razmnožavanju druga determinišuća sila progresa je priroda "koja je tvrdica u pogledu mesta i hrane" za stanovništvo. Zakon je univerzalan i prirodan i ne zavisi od prirode socijalnih odnosa. On važi za sva bića i za čovečanstvo i izražen je u "krajnjoj potrebi zadržavanja plodnog razmnožavanja".
"Ako bi klice života koje sadrži naša zemlja mogle same po sebi da se razvijaju, piše Maltus, one bi u toku nekoliko hiljada godina ispunile milione svetova". Toj nagonskoj težnji svega što živi za razmnožavanjem suprotstavlja se ograničenost objektivnih mogućnosti. Iz poroka i greha koji su integralni delovi prirode čoveka rezultira prekomerna populacija, koja predstavlja prepreku društvenog progresa. "Mi nesumnjivo možemo da smatramo da se razmnožavanje stanovništva ukoliko ne nailazi ni na kakvu prepreku udvostručava svakih dvadeset i pet godina i da raste u geometrijskoj progresiji". Nasuprot tome, "uz najpovoljnije uslove za rad životna sredstva ne mogu da rastu brže nego u aritmetičkoj progresiji." Ljudi su zbog toga, smatra Maltus, osuđeni na bedu i siromaštvo ukoliko se ne preduzmu mere ograničenja porasta stanovništva. Bez tih mera prirodne nevolje, kao što su glad, bolesti, ratovi će prirodnim putem regulisati odnos između rasta populacije i proizvodnje hrane.
Maltus objašnjava kako se može postići "idealna" ravnoteža između broja stanovnika i količine hrane: "Sva deca koja se rode iznad broja potrebnog za održavanje broja stanovnika na željenom nivou, neizbežno bi morala nestati, osim ako se za njih napravi mesta smrću odraslih osoba... To mora biti aktivna politika vlasti... Trebamo podstaći delovanje prirode u stvaranju tog mortaliteta umesto da ga glupo i uzaludno sprečavamo. A ako se bojimo prečestih poseta strašnog oblika gladi, trebamo pobunama podstaći druge oblike prisilnog i prirodnog uništenja. Umesto preporučivanja čistoće siromašnima podstaći suprotne navike. U našim gradovima trebamo praviti uže ulice, nagomilavati više ljudi u kuće i izazivati povratak kuge. Na selu trebamo graditi naselja blizu stajaćih voda i naročito podsticati u svim močvarnim i nezdravim uslovima. Ali iznad svega trebamo strogo osuđivati specifične lekove protiv harajućih bolesti i one dobronamerne ljude, koji su pak u zabludi, a koji misle da su čovečanstvu učinili uslugu time što su osmislili projekte za potpuno istrebljenje neke određene bolesti."
Moguće je sprečiti porast populacije putem moralnog uzdržavanja i time otvoriti vrata progresu. "Pod moralnim uzdržavanjem, piše Maltus, želeo bih da se podrazumeva uzdržavanje od braka iz razboritih pobuda uz strogo moralno ponašanje za vreme tog uzdržavanja."
Tomas Robert Maltus je bio suočen sa porastom relativnog viška stanovništva u ranoj fazi razvoja kapitalističke ekonomije. On nije uspeo da jedan socijalno-ekonomski fenomen objasni faktorima koji ga determinišu, te je - nimalo originalno - u okviru prirodnih i natprirodnih sila tražio uzroke, a u njima i garantije za egzistenciju jednog društvenog sistema. U svojoj demografsko- sociološkoj, kao i u polit-ekonomskoj teoriji, približio se klasi zemljišnih rentijera kao neproizvodnih potrošača, dok je u klasi eksploatisanih i njihovom neobuzdanom razmnožavanju video uzrok nevolja celoga društva.
