Kada se uporede s realnošću zasnovanoj na tome što smo nešto videli i čuli, čak i najveće sile intimnog života - strasti srca, misli uma, užici čula - imaju nesigurnu, senovitu vrstu egzistenciju sve dok se ne transformišu, ne prestanu da budu privatne i individualne, i ne dobiju, da tako kažemo, oblik koji ih čini pogodnim za pojavljivanje u javnosti. Danas je najčešći vid takve tranformacije pripovedanje, i, uopšteno, umetnička transpozicija individualnih iskustava. Ali nije nam neophodna forma koju daje umetnik da bismo bili svedoci ove transfiguracije. Svaki put kada govorimo o stvarima koje se mogu iskusiti samo u privatnosti ili intimnosti, mi ih uvodimo u sferu u kojoj dobijaju onu vrstu realnosti koju, koliko god bilo intenzivne, nikada pre toga nisu mogle imati. Prisustvo drugih koji vide ono što mi vidimo i čuju ono što mi čujemo uverava nas u realnost sveta i nas samih; intimnost bogato razvijenog privatnog života, kakav nije bio poznat pre uspona modernog doba, i pratećeg gubljenja javnog prostora, uvek u velikoj meri intezivira i obogaćuje celokupni raspon subjektivnih emocija i privatnih osećanja, ali ta intenzifikacija uvek ide na račun umanjivanja sigurnosti u realnost sveta i čoveka.
Iz dela Conditio humana
