Stil Građanina Kejna je označavan kao sujetna demonstracija filmske ekstravagancije. Stvarno je ovde Vels radikalno prekinuo sa akademizmom tridesetih godina. Pre svega, skrenuo je od uobičajenog montažnog postupka koji sekvencu razbija u niz kadrova sa promenljivim objektom i odstojanjem prema odjeku i time spolja dramatizuje postupke i predmete. Vels je to zamenio nekom vrstom “montaže unutar slike“. U tu svrhu se opet vratio dubinskoj oštrini koja se primenjivala u rano doba filma, pre razvoja montaže, a posle toga je koristio samo Žan Renoar. Ona omogućuje da se prednji, srednji i stražnji plan pojave u istoj oštrini i dozvoljava da se čitave scene odigraju u jednom kadru. To ne znači da se više ne može diferencirati vrsta kadrova. Naprotiv, totali, krupni i veoma krupni planovi ne moraju ovde da budu razdvojeni rezovima, kretanjima kamere ili promenom oštrine, već mogu simultano da se pojave. Tako je, na primer, Vels prikazao u jednom kadru srednje krupno Kejnovu ženu u njenom krevetu, ženu koja se upravo bila ubila, krupno na ivici slike čašu iz koje je popila otrov, i u totalu stražnji sobni zid sa vratima kroz koja ulazi Kejn - sva tri nivoa istom oštrinom, dakle isto naglašena. Taj postupak je Vels kombinovao još sa uključenjem objektiva širokog ugla koji proširuje vidno polje kamere naviše i nadole: kod enterijera, dakle, omogućuje da se istovremeno vide i tavanica i pod, uz deformisanje svih kretanja u osovini polja slike. Zajedno sa ekspresivnim stilom osvetljenja koji naglašava senke, te tehnike u Građaninu Kejnu omogućuju uspešno otuđenje radnje.
Iz knjige Istorija filmske umetnosti 2
