U međuljudskim odnosima i svakodnevnoj komunikaciji dijalog je nužan za uspešno obavljanje raznih ljudskih aktivnosti, kao što je na primer, učenje, stvaranje prijateljstva ili koordinacija nekog posla. Stiven Kovi analizirajući komunikaciju u savremenom društvu koristi pojam Dijalog gluvih, da bi naglasio da savremeni ljudi većinu vremena ne provode komunicirajući, nego samo izmenjuju redosled govora.
Dijalog ne postoji ako u njemu nisu prisutne jasne, direktne i razumljive povratne informacije, i to ne samo o problemu o kojem se radi, već i o stvarnom doživljaju osobe sa kojom se o tom problemu raspravlja. Ako su povratne informacije više ograničene, sadržajno jače cenzurisane, nejasne, indirektnije i nerazumljivije, onda je taj "dijalog" sve manje dijalog, a sve više "uglađeni", "pristojni", "kulturniji" monolog.
Savremeni čovek u susretu sa drugim ljudima sve manje očekuje od njih odgovore na svoja pitanja. Razgovor sa drugima se često pretvara u razgovor sa sobom. Savremenom čoveku je izgleda mnogo lakše da deli druge ljude po određenim šemama u određene kategorije za koje ima na raspolaganju određene monologe, nego da u svakome vidi nešto novo, jedinstveno i lično. Njemu je udobnije, jednostavnije i manje naporno da ima na svom reportoaru nekoliko uhodanih šablona monologa za određene situacije i određene "ljude", nego da uvek iznova stvara nove sadržaje stvarnih dijaloga. Bez pravog dijaloga verbalni susreti savremenog čoveka sa drugima se pretvaraju u fraziranja, nerazumljive monologe, dosadna uveravanja ili psihološka maltretiranja, ali u svakom slučaju emocionalna odbijanja.
Partneri bez dijaloga, u svim vrstama međuljudskih odnosa nalikuju na vozove koji stalno voze uporedo na paralelnim kolosecima između kojih ne postoje skretnice. Oni se uvek mimoilaze, nikada ne sastaju, nikada jedan na drugog ne koče i nema izgleda da se sastave u jedinstvenu kompoziciju, u jedinstveni voz.
