Pokatkad uverenje da ste pametni biva izrečeno posredno, recimo u sledećem izrazu: “Ne bih da sam glup!“ Stvar je utoliko značajnija što nije u pitanju samo neki privatni pojedinac koji sebe, duboko u srcu, diskretno, smatra izuzetno pametnim i veoma obdarenim, nego što to govori, ili udešava da se govori o njoj, javna ličnost od časa kad je na vlasti, da je, eto, vrhunski inteligentna, prosvetljena, plemenita, nadmoćna, milostiva, izabrana od Boga i predodređena za istorijsku sudbinu. Ide se i dotle da se tako govori o drugom da bi se time odraz s njega pridodao sopstvenom sjaju. To otkrivamo u titulisanju kao što je Vaše veličanstvo, Vaša eminencijo, Vaša ekselencijo ili Vaša milosti, premda u fosilizovanim tragovima i bezmalo mrtvim; ali, to danas u potpunosti oživljava svaki put kad čovek govori o sebi u množini. Izvestan niži sloj srednje klase - govoreći intelektualno i moralno - u tom pogledu naročito pokazuje gotovo bestidnu pretenziju da sebe manifestuje u zaklonu neke partije, nacije, sekte ili čak umetničke tendencije i oseća se ovlašćenim da govori “mi“ umesto “ja“.
Iz eseja O gluposti
