Pitanje najboljeg oblika življenja je jedna od glavnih tema etike. Filozofi obično ekspliciraju sreću kao stanje uma ili život koji ide dobro za osobu koja ga vodi.
Za većinu antičkih filozofa, sreća je življenje dobrog života, koji će gotovo sigurno uključivati određenu količinu patnje. Ovaj stav ilustruju reči Cicerona da će srećan čovek biti srećan i na spravi za mučenje. U mnogim sistemima antičke etike (Demokrit, kiničari, Epikur), ostvarenje sreće (ili blaženstva) se određuje kao vrhovni princip moralnog delanja. Aristotel u Nikomahovoj etici tvrdi da je sreća jedina stvar koju ljudi žele samo radi sebe samih. Za njega je sreća život u vrlini, koja se meri u krajnjem skoru, a ne u trenucima. Sokrat je među prvim filozofima koji su tvrdili da sreća nije božanska, ali da je ljudska sreća moguća ako se trudimo. On kaže: "Kada živite moralnim životom imate mir u umu, ali sreća dolazi i od radosti znanja, što podrazumeva istraživanje viših polja istine."
Hrišćanski moral pokušao je da zameni sreću sa vrlinom kao ciljem života. U hrišćanskoj srednjovekovnoj filozofiji sreća nije dostižna u ovom životu i preovladava shvatanje da se "istinska" sreća ostvaruje samo u onostranosti, lišenoj slučajnih doživljaja prolazne sreće. Sveti Avgustin definiše sreću kao vrhunsko dobro i tvrdi da je sreća stvarno moguća samo u posmrtnom životu, u viziji Boga.
U novovekovnoj filozofiji, sreću kao kriterijum etičkog vrednovanja ističu Baruh Spinoza, Džon Lok, filozofi prosvetiteljstva, francuski materijalisti, Ogist Kont, Ludvig Fojerbah. Džon Lok smatra da je "čovekov zadatak da bude srećan" i zato bi trebalo da maksimizuje užitke, minimizira bol kako bi dostigao pun obim sreće i zadovoljstva u životu. Imanuel Kant se zalaže za etiku dužnosti, smatrajući da su "svi eudemonisti praktično egoisti". Utilitaristi, kao što su Džon Stjuart Mil i Džeremi Bentam ističu sreću kao vrhovni princip etičkog delanja. Karl Marks smatra da je sreća čitavog društva potrebna kao preduslov sreće svake ljudske jedinke. Shvatanja modernih filozofa, kao što su Artur Šopenhauer, Fridrih Niče, Alber Kami, Žan Pol Sartr o sreći su mnogo pesimističnija. Tako Šopenhauer u svom poznatom delu Svet kao volja i predstava kaže: "Pozitivna i savršena sreća je nemoguća, samo treba očekivati relativno manje bolno stanje."
