Po povratku u Srbiju bio je u Mustaj pašinim domobrancima i učestvovao je u pohodu protiv vidinskog paše Pazvan Oglua.

Kad je planuo Prvi ustanak u Orašcu Tanasko je i odatle poneo Karađorđev barjak i do propasti nije ga iz ruku ispuštao.

On je sudelovao i u Takovskom ustanku 1815 g. Kad je poginuo Arsenije Lomo kačerska knežina izabra njega za svoga vojvodu.

Tanasko je poginuo na Ljubiću braneći od Turaka top kojim je upravljao. Konja su mu sa ljubićkog bojišta odveli kući njegovi Stragarci Raka Džindžić i Sima Rajaković. Tanaskovu otsečenu glavu našla su druga dva njegova Stragarca, Miloje Mijailović i Jovan Milosavljević. Poznali su je po donjoj vilici i izlomljenim zubima koje je ozlede dobio u boju sa Gušancem na Crnom Vrhu više Jagodine. Glava je doneta u manastir Voljavču gde je opojana i kraj crkvenog zida sahranjena.

Tanasko je bio krupnog rasta, crnomanjast i ugledan, veoma hrabar i postojan, dobre duše i poštenog srca. Kad je poginuo mogao je imati oko 50 godina.

Od dece je imao pet ćerki.

U Beogradu 1896.

Iz priloga Miloš Milisavljević, Ustaničke biografije (knjiga Prilozi za istoriju Prvog srpskog ustanka u redakciji Radoslava Perovića)