Takav postoji sasvim sigurno, mudrovao je Leo. U najmanju ruku, siromašni svet je najviše govorio o tome. Poneki su, istina, govorili da su karakter već odavno obesili o klin, jer je to luksuz koji mogu sebi da dozvole samo bogati, ali drugi bi za karakter dali svoje glave i ostajali uvek čvrsti, gordi i strogi.

Ali ti ljudi su u većini slučajeva bili mršavi. Siromašni ljudi od karaktera bili su skoro uvek mršavi, a nisu baš ni bili naročito omiljeni. Kada je dobro razmislio o toj stvari, Leo je uvideo da mu ljudi sa čvrstim, nepopustljivim i ukočenim karakterom uopšte nisu bili simpatični. Ti karakternjakovići! Zašto bi onda on trebalo da bude takav? Pa to je bila čista besmislica! Jer tačno je: mnogo miliji su mu bili oni dobri i popustljivi, oni koje su nazivali mekim. Leo je mnogo više voleo takozvane meke ljude mirnog, dobrog lica, nego one čvrste, koji su imali svirepe oči.

Iz romana I niko ne plače za mnom...