Prema Edgaru Morenu svaka osoba pored sebe ima sopstvenog dvojnika, koji nije tek kopija, koji je “više nego alter ego, jer je to ego alter: ja drugi“. Dvojnik je po njemu jedini veliki univerzalni mit čovečanstva. U njemu on pronalazi smisao filma i određuje ga kao svet u kome dvojnici žive. Tako ekran postaje neka vrsta metafizičke ravni, preko koje čovek komunicira sa mitskim dvojnikom iz mašte, a istovremeno je i ogledalo sveta. Moren piše: “Na halucinantnom mestu, gde se sastaje najveća subjektivnost sa najvećom objektivnošću, (...) nalazi se dvojnik, slika-utvara čoveka (...) Dvojnik u sebi usredsređuje - kao da su se u njemu ostvarile - sve potrebe pojedinca, a u prvom redu njegovu najluđu potrebu: besmrtnost.
Za Edgara Morena bioskop je “kompleks sna i stvarnosti“. On piše: “Ulazimo u tminu veštačke pećine. Svetlosna prašina se projektuje i igra na ekranu, napaja naše poglede, ovaploćuje se i oživotvorava, povlači nas u pustolovinu lutanja; kročimo kroz vremena i prostore sve dok svečana muzika ne rastera tamu na platnu koje opet postaje belo. Izlazimo i govorimo o dobrim i rđavim stranama filma.“
