Burhus Frederik Skiner smatra da organizam spontano emituje instrumentalnu radnju (operaciju) koja dovodi do cilja (zadovoljenja potrebe). On je stavljao pacove u kutije koje su imale taster i otvor na sebi, a svaki put kada bi pacov pritisnuo taster, iz otvora bi upala hrana u kutiju. Taj mehanizam pacovi su brzo uočili i naučili. Ali, kada su pravila promenjena i hrana nije upadala u kutiju svaki put kada pacov pritisne taster, već povremeno i nasumice, pacovi nisu mogli da znaju kada će hrana da upadne jer nisu uočavali obrazac. Nova pravila su izazvala da su pacovi stajali pored tastera i pritiskali ga iznova i iznova, ponekad zanemarujući da jedu i piju. Skiner je verovao da slično stanje i ponašanje može biti izazvano i kod ljudi, a jedina razlika je u tome što ljudi imaju svest, mišljenje i jezik pa je spektar i složenost nagrada i nagrađivanja znatno širi i složeniji.
U svojim eksperimentima Burhus Frederik Skiner je utvrdio da je naučeno ponašanje mnogo otpornije na gašenje, kada se potkrepljenje daje parcijalno ili nepravilno. Tako organizam nauči da uporno radi za retke i nepredvidljive nagrade i ne obeshrabruju ga neuspesi, čime se objašnjava patološka upornost kockara. Nagrada je moćno sredstvo oblikovanja i upravljanja ponašanjem, dok kažnjavanje nema tako pozitivan uticaj na menjanje ponašanja već samo dovodi do izbegavanja tog ponašanja.
