U mnogim starim grčkim izvorima reč dike je prevedena kao "pravda". Međutim, u svom originalnom grčkom značenju, ta reč nije imala nikakvu moralnu konotaciju, nije bila "pravda" u moralnom smislu, već postupanje u skladu sa sopstvenom prirodom i situacijom. Zato je važno napomenuti da se upotreba reči "pravda" u prevodima Platonove Republike i drugih tekstova tog doba fundamentalno razlikuje od pojma pravde koji se danas koristi u etici. Engleska reč justice, što znači pravda potiče od latinske reči jus, što znači pravo ili ispravno.

Razne koncepcije pravde stavljaju se u zavisnost od pravnog sistema (prirodnog ili veštačkog), jednakosti i pravednosti, religijskih učenja ili ljudske racionalnosti. Pravda se obično koristi u odnosu na standarde ispravnosti.

Zapadni koncepti pravde izvedeni su iz grčko-rimske filozofske tradicije i učenja Isusa Hrista. Iz grčko-rimske tradicije dolazi drevna maksima: "Pošteno živeti, drugoga ne povrediti, svakome dati ono što mu pripada."

Najosnovniji princip pravde i jedan koji je široko prihvaćen je prvi put definisao Aristotel je princip da "jednaki treba da budu tretirani ravnopravno i nejednaki nejednako." U svom savremenom obliku, ovaj princip je ponekad iskazan na sledeći način: "Pojedince treba tretirati isto, osim ako se razlikuju na načine koji su relevantni za situaciju u kojoj su učestvovali."

Prema Aristotelu postoje dve vrste pravde komutativna ili korektivna i distributivna. Komutativna pravda se zasniva na principu aritmetičke jednakosti i za izvršenu radnju, sledi odgovarajuće protivčinjenje. Distributivna pravda se oslanja na geometrijsku jednakost i naglašava da postoji jedan viši subjekat, kao što je na primer država koji potčinjenim subjektima, prema unapred utvrđenim kriterijumima, raspodeljuje prava i obaveze.