Sanjarenja usamljenog šetača su podeljena na deset poglavlja pod nazivom Šetnje. Osma i deveta Šetnja su završene, ali ih nije revidirao Žan Žak Ruso, a deseta Šetnja je bila nepotpuna kada je Ruso umro. Ova poglavlja su kratki skicirani eseji koji sadrže autobiografske anegdote, opise znamenitosti, posebno biljaka, koje Ruso vidi u svojim šetnjama oko Pariza i elaboracije i proširenja argumenata Rusoa u oblastima kao što su obrazovanje i politička filozofija.
Prva Šetnja predstavlja uvod u kojem Žan Žak Ruso najavljuje i opisuje svoju nameru da beleži svoja sanjarenja onako kako se odvijaju u njegovoj svesti što će imati za cilj upoznavanje vlastite ličnosti. Ruso počinje svoje prvo sanjarenje: "Najzad sam, eto, sam na zemlji. Nemam više ni brata, ni bližnjega, ni prijatelja - nikoga, osim sebe." On piše kako je izbačen iz poretka stvari, naglašavajući ljudsku zlobu koja stoji nasuprot njegovoj nevinosti. Zato najavljuje i obećava da se neće baviti ljudima, jer to ne zaslužuju, niti će se otvoreno boriti protiv njih jer nisu vredni njegove pažnje.
U svojoj drugoj Šetnji Žan Žak Ruso piše da je izvor prave sreće u nama. Treću Šetnju počinje Solonovim mudrim citatima i naglašava da je "nesreća nesumnjivo veliki učitelj, ali skupo naplaćuje za svoje časove". U svojoj četvrtoj Šetnji, Ruso ispituje istinu i neistinu i ističe da je istina "oko razuma". U svojoj petoj Šetnji, Ruso piše o životu na malom jezeru kod grada Nešatela u Švajcarskoj, gde je živeo u izgnanstvu i proveo najsrećniji period svog života. U svojoj šestoj Šetnji Ruso ističe da je njegov osećaj za pravdu i vrline suviše jak da ga je doveo da mržnje drugih. Za sebe kaže da nikada nije bio istinski pogodan za građansko društvo, gde je sve smetnja, obaveza i dužnost. Sedma Šetnja Rusoa kombinuje njegov interes za prirodu sa njegovim sanjarenjima. U osmoj Šetnji odričući zahteve i spoljne veze sa samoljubljem, Ruso govori da je mir moguć kada samoljublje slabi. Veći deo devete i desete Šetnje sadrži sećanja Rusoa na prijatna i neprijatna zadovoljstva.
