Ovo je čudno doba u svetu, kada carstva, kraljevine i republike dolaze do vrata pojedinca da prose i njemu u uho iznose svoje žalbe! Ne mogu da uzmem novine u ruke, a da ne pročitam da ova ili ona bedna vlada, koja je zapala u teškoće i na kolenima je, zahteva da ja, čitalac, glasam za nju, - ona to čini nametljivije nego neki italijanski prosjak; a ako mi padne na pamet da nešto upitam, pojaviće se neki prostodušni službenik ili šef policije da ponudi objašnjenje, jer sama vlada ne govori naš jezik; tako će se, verovatno, kao glavni krivci pomenuti istinite ili izmišljene erupcije nekog Vezuva ili izlivanje neke reke Po. Kada se to desi, ja bih za vladu bez oklevanja predložio prinudni rad ili odlazak u sirotište; ali možda se od mene očekuje da vladin zamak ostavim na miru, što obično i činim? Jadni predsednik, potpuno je zbunjen, jer ne zna kako da istovremeno održi svoju popularnost i obavlja svoj posao. Novine u stvari imaju vlast. Svaka druga vlast svodi se na nekoliko marinaca u Fort Indipendensu. Ako neki čovek propusti da pročita Daily Times, vlada će pred njim pasti na kolena, jer je u naše vreme to jedina prava pobuna.
Tačno je da ono što sada najviše zaokuplja pažnju ljudi, poput politike ili svakodnevnih poslova, predstavlja vitalne funkcije ljudskog društva; ali te aktivnosti treba izvoditi nesvesno, kao što naše telo obavlja svoje fizičke funkcije. Funkcije društva treba da budu infra-ljudske, odnosno da se obavljaju vegetativno. Ponekad postajem polusvestan činjenice da se one odvijaju oko mene, kao što čovek, kada se ne oseća dobro, može, na primer, postati svestan procesa varenja, i imati, kako se to kaže, dispepsiju10. To je kao kada mislilac oseća grč u želucu zbog kreativnih napora. Politika je, takoreći, želudac društva, pun kamenčića i šljunka, a dve političke partije su njegove suprotstavljene polovine, - ponekad možda podeljene i na četvrtine, - koje se obrušavaju jedna na drugu. Zato trajnu dispepsiju imaju ne samo pojedinci već i države; i sami možete pretpostaviti kroz kakvu vrstu govorništva se dispepsija države ispoljava. Tako naš život ne podrazumeva samo zaboravljanje, već, avaj!, u velikoj meri i osvešćivanje onoga čega nikada nije ni trebalo da budemo svesni, barem ne na javi. Zašto se ne bismo ponekad susreli ne kao dispeptičari koji pričaju svoje ružne snove, već kao eupeptičari, koji jedni drugima pominju veličanstvena jutra? Mislim da zaista ne postavljam prevelik zahtev.
Dispepsija - probavne smetnje
Iz eseja Život bez principa
