Neko je došao i šapnuo mi: “Dođi.“ Otvorio je jedna vrata, posmrtni marš me je zapljusnuo u lice kao ogromno more. Osvetljenje neverovatno. Tako veliki kristalni luster video sam jedino u Kremlju. Usred ove svetlosti protiče reka ljudi i gorko plače. Ja sam išao sa čovekom koji me je držao za ruku. Najpre sam video Krupsku. Stoji ispred gomile cveća, seda kosa joj je razdeljena na sredini, a haljina sasvim prava. Ruke joj vise uz bokove. Gleda u jednu tačku svojim razrogačenim očima. Tamo kud je uprla pogled, ja sam video Lenjina. Njegovo čelo, njegovo žuto čelo, neverovatno široko čelo. Ispupčeno kao Zemljina kugla. Lenjin leži nauznako, ruke su mu prekrštene na grudima. Video sam i orden Crvene zastave. Lenjin leži na jednom prilično uzvišenom mestu u otvorenom kovčegu, među ružama i cvećem. Dva stražara sa dve strane čelo glave i kod nogu. Ja sam preuzeo stražu od jednog čoveka iz Srednje Azije. Nešto mi je rekao kad mi je predavao stražu. Nisam odgovorio. Sa puškom u ruci stojim bez pokreta uz Lenjinovu glavu. Vidim Krupsku, vidim Lenjinovo čelo. Reka ljudi, po četiri u redu, po dva sa svake strane, protiče bez prestanka. Većina više ne plače. Oni koji dođu do Lenjinove visine, koji prođu pored njega, najednom zastanu sasvim kao da su išli vezanih očiju i sudarili se sa nekom preprekom. Zatim idu napred pod pritiskom bez dodira onih iza, i sve dok ne izađu iz sale i dotle dok ne mogu više ništa videti, okreću se i gledaju iza. Gledam Krupsku, gledam Lenjinovo čelo, tačnije njegovu glavu. S leve strane su ušli mornari. Kronštatski mornari, mislio sam. Verovatno je da nisu bili iz Kronštata, ali ja sam tako mislio. Bili su bez kaputa. Razgolićenih grudi. Napolju kao da je počeo da pada sneg, jer su im ramena i pleća bili beli od snega, a malje na grudima mokre. Snažni, krupni mladići, baš ljudeskare. Dolazili su u zbijenim redovima. Narednik na čelu voda, došavši do Lenjinovog odra, zaustavio se i povikao: “Ah, majko moja!“ i stropoštao se na zemlju. Okolo se ljudi nisu uskomešali. Mornari su podigli svoga narednika i prodefilovali sa suzama u plavim očima. Činilo mi se da su se odvojili od mora i da se više nikada na njega neće vratiti. Posle ovoga sam primetio da samo one koji se obeznane u redovima ljudi podižu i odvode. Vidim Lenjinovu glavu, tačnije, njegovo ogromno čelo. Slušam posmrtni marš. Reka ljudi u četiri reda, koja bez prestanka prolazi, više me ne interesuje. Gledam Lenjina i hoću da zaplačem. Anuška, da li ljudi smeju ili ne smeju da plaču dok drže stražu, ja se ne šalim, želim da zaplačem, ali ne mogu.

Iz romana Život je divna stvar