Ali ne slučajno pitanje, niti takvo koje će moći da se potre jednom za svagda. Postoji izvesna količina bede koja se neće moći odstraniti - neka vrsta zle kobi nemaštine koja doveka mora da prati sve oblike društva, čak i tamo gde su sve dangube zaposlene: “U dobro vođenoj državi ne bi trebalo da bude siromašnih, sem onih koji su se rodili u nemaštini ili koji su u nju zapali nesrećnim slučajem.“ Ta osnovna beda je nekako neodstranjiva: rođenjem ili nesrećnim slučajem, ona je deo života koji se ne da izbeći. Dugo ljudi nisu bili kadri da zamisle državu u kojoj ne bi bilo siromašnih, toliko je stanje oskudice izgledalo usađeno u sudbinu čoveka i ustrojstvo društva: vlasništvo, rad i nemaština izrazi su koji su u filosofskoj misli ostali spregnuti do devetnaestog stoleća.
Neophodna stoga što se nije mogla odbaciti, ova uloga siromaštva neophodna je i stoga što omogućuje bogatstvo. Pošto radi a malo troši, klasa onih koji žive u oskudici omogućuje naciji da se obogati, da odredi veliku vrednost svojim poljima, kolonijama i rudnicima, da izrađuje proizvode koji će se prodavati širom sveta; rečju, siromašan bi bio onaj narod koji ne bi imao siromašnih. U državi, nemaština postaje nezaobilazan element. U njoj se krije najtajniji, ali i najistinskiji život nekog društva.
Iz dela Istorija ludila u doba klasicizma
