Tokom više od dvadeset godina predavao je kriminalne gluposti, nametao je mladim mozgovima jaram pogrešne i mutne filozofije. Kako je sve to mogao tako ozbiljno da shvata? Zar nije razumeo ono što je čitao? Kako to da mu se nikada nije učinilo da su mu predavanja krcata bestidnim licemerjem? Nepojmnjiva slabost. A sve je trebalo da ga upozori. I najmanji tekst antičke ili moderne istorije koji je tumačio studentima obilovao je lažima. Istorija! Da se istorija da izopačiti, to još i nekako. Ali geografija! Kako neko može da laže na temu geografije? E pa, uspeli su da preinače ravnotežu zemljine kugle ucrtavajući u nju do te mere nestvarne i svojevoljne granice, da su se menjale iz godine u godinu. Ono što je najviše čudilo Gohara, bilo je to što nikada u svojim oratorskim lukavstvima nije pripremio svoje učenike za promene o kojima im je govorio. Kao da je to bilo nešto prirodno, kao da je zvanična laž nužno bila istina.
Takvo nagomilavanje laži moglo je da porodi samo još veću zabunu. Što je rezultiralo teskobom velikom kao svet. Gohar je sada znao da ta teskoba nije metafizička. Znao je da ona nije inherentna sudbina condition humaine, ali da je bila promišljeno izazvana, voljom izvesnih moći koje su se oduvek borile protiv jasnoće i zdravog razuma. Te moći su smatrale da su jednostavne ideje njihovi smrtni neprijatelji. Jer su mogle da napreduju samo u mraku neznanja i haosa! Tako su se dovijale svim mogućim sredstvima da predstave činjenice u najkontradiktornijem svetlu, a one najjasnije su postale pojam apsurdnog sveta, što je imalo za cilj da održi njihovu nadmoć. Gohar je iz dubine duše bio protiv koncepcije apsurdnosti sveta. Upravo su se pod okriljem te tobožnje apsurdnosti sveta činili svi zločini. Nije svet bio apsurdan, nego je njime vladala najodvratnija banda nitkova koja je ikada okaljala tlo ove planete. Istinu govoreći, svet je bio surovo jednostavan, ali veliki mislioci kojima je bio dodeljen zadatak da ga objasne neupućenima nisu mogli da se odluče da ga takvog prihvate, bojeći se da ne budu optuženi za duhovnu ograničenost. Uostalom, rizik je bio preveliki ako bi se stvari objasnile jednostavno i objektivno. Mučni primeri su dokazali da su ljudi bili osuđivani na smrtnu kaznu ako bi predložili časno i racionalno obrazloženje izvesnih fenomena. Ti primeri nisu bili uzaludni, spasonosno su delovali na sledeće generacije. Više niko nije imao hrabrosti da izrazi jasne i precizne ideje. Hermetičnost misli postala je jedina zaštita od tiranije.
Iz romana Siroti i gordi
