Etimološki reč apatija potiče od grčke reči apatheia, što znači odsustvo osećanja. Ovaj termin su izvorno koristili stoici da označe uslov da se bude potpuno slobodan. Pri tome se naglašava da apatheia predstavlja stanje spokoja i mira uma, koje se postiže tako što se postaje ravnodušan prema zadovoljstvu ili bolu i saglasan sa neizbežnim tokom događaja, kojim upravlja božanska volja.
Koncept apatheia su ponovo istakli rani hrišćani, koji su usvojeni termin koristili da izraze prezir prema svim zemaljskim brigama. Poricanje strasti i želje u cilju usaglašavanja božanskoj volji postao je bitan aspekt hrišćanskog načina života i elemenat monaškog asketizma.
Budizam uči da su nesreća i patnja rezultat privrženosti ili želje za stvarima ovog sveta, i da oni mogu biti eliminisani kroz praćenje osmostrukog puta. Ovakvo shvatanje je sadržano u četiri plemenite istine.
U psihologiji se apatija definiše kao "odsustvo osećanja u uslovima kada bi ona bila prirodna", ili kao poptuna nezainteresovanost za svet oko sebe. Zato se ona posmatra kao nepoželjan, pa čak i abnormalan fenomen i znak specifičnih mentalnih problema.
