Piter Blau smatra da su akteri preko udruživanja u mogućnosti da ostvaruju za sebe različite vrste i obime korisnosti, zbog čega se i sami udružuju. Pošto se oni rukovode principom maksimizacije korisnosti, biraju između različitih mogućnosti, koje rangiraju na osnovu preferencija proizašlih na osnovu ranijih iskustava iz sličnih situacija i na osnovu očekivanih ishoda, a svoje delanje usmeravaju prema onome što u tom trenutku percipiraju kao najpogodnije.

Silu koja navodi da se pojedinci udružuju na svoju inicijativu Piter Blau naziva društvenom aktrakcijom. Ta sila se pre svega zasniva na očekivanjima aktera u vezi sa korisnostima koje će steći iz odnosa sa drugima. Ako je ovaj odnos za aktere nagrađujući, oni nastoje da ga održe.

Proces društvene aktrakcije vodi u proces društvene razmene, koji Piter Blau definiše kao "dobrovoljne akcije pojedinaca motivisane očekivanim uzvraćanjima, koja tipično zaista i uslede, od strane drugih". Društvena razmena se, kako ističe Blau, razlikuje od ekonomske, gde je tačno definisano ko šta daje i dobija, pa je "kristalisanje" transakcija unutar razmene znatno jednostavnije i brže.

Kada jedan od aktera u procesu društvene razmene nema šta da ponudi zauzvrat drugom, može pribeći sili, obratiti se nekom drugom akteru ili na drugi način ostvariti ono što želi. Ako su ove mogućnosti nemoguće, "on nema drugog izbora osim da mu se podredi željama, pošto taj može da kontinuirano snabdevanje potrebnim uslugama učini zavisnom od njegovog povinovanja". U ovom procesu društvene razmene naglašena je moć, koja se, prema Piteru Blauu, odnosi na "sve vrste uticaja između osoba ili grupa, uključujući i razmenske transakcije, gde jedan podstiče druge da se povinuju njegovim željama nagrađujući ih za to". Na drugim mestima, kasnije, on i kažnjavanje i pretnju kažnjavanjem smatra činiocima moći.