Verovatno najraniji pisani zapis o hedonizmu dolazi iz Carvaka, indijske filozofske tradicije zasnovane na Barhaspatya sutrama. Ovo učenje je trajalo 2000 godina, od oko 600. godine pre nove ere do 1400. godine nove ere. Po ovom učenju prava akcija je ona koja čoveku pruža najviše zadovoljstvo, ali je ipak često praćena malom patnjom.

Tri osnovne vrste filozofskih oblika hedonizma su psihološki hedonizam, etički hedonizam i racionalni hedonizam.

Prema psihološkom ili motivacionom hedonizmu bitan aspekt prirode čoveka je da traži zadovoljstvo i izbegava bol. Zato čovek uvek deluje na način koji će prema njegovom razumevanju proizvesti ono što vidi kao najveće zadovoljstvo ili će ga zaštititi od nepoželjnog bola. Raznovrsnost motivacionog hedonizma su objašnjavali filozofi Epikur, Vilijam Džejms, Džeremi Bentam, Džon Stjuart Mil, psihijatar Sigmund Frojd.

Etički hedonizam predstavlja pokušaj da se uspostave ciljevi, čijim će ostvarivanjem doći do zadovoljstva. Postupci čoveka se određuju kao ispravni ukoliko i u onoj meri u kojoj unapređuju zadovoljstvo i uklanjaju bol. Ovaj hedonizam se najviše povezuje sa učenjem starogrčkog filozofa Epikura, koji određuje kao životni cilj čoveka smanjivanje bola i postizanje maksimalnog zadovoljstva. Tako se za Epikura najviše zadovoljstvo sastoji od jednostavnog, umerenog života provedenog sa prijateljima ili u filozofskim raspravama.

Racionalni ili vrednosni hedonizam pokušava da definiše vrednosti u smislu zadovoljstva. Pri tome se smatra da je sve što vredi zadovoljstvo, čak se i najsloženijim ljudskim stremljenjima pripisuje želja da se ostvari najveće zadovoljstvo. Dobar primer za ovaj hedonizam dolazi iz dela filozofa Petera Singera O oslobođenju životinja: Nova etika našeg postupanja prema životinjama.