Epikur je zadovoljstvo učinio svrhom života, ali pri tome misli na zadovoljstvo koje traje čitav životni vek. "Kada kažemo da je uživanje cilj, mi ne mislimo na uživanje raspusnika, niti na gastronomska zadovoljstva, kao što to misle neki neupućeni, ili oni koji se drže drugačijih shvatanja, ili oni koji su loše raspoloženi prema nama. Naš je cilj: ne patiti telesno i ne uznemiravati se duševno. Ni neprestane pijanke i igre, ni uživanje s mladićima ili ženama, ni uživanje u ribi i svemu što pruža raskošna trpeza - ništa to ne daje plodan život. Njega daje razum."
Za Epikura je zadovoljstvo zadovoljenje želja. Da bi se postiglo zadovoljstvo postoje dva glavna načina, ili da zadovoljimo naše želje ili da ih eliminišemo. Epikur smatra da treba želje svesti na minimum, koji onda može da se zadovolji lako.
Postoje tri vrste želja: prirodne i nužne kao što su na primer želja za hranom i skloništem, prirodne koje nisu nužne kao što je želja za luksuznom hranom i neprirodne, kao što je želja za novcem ili slavom. Epikur smatra da bi prirodne želje koje nisu nužne trebalo ograničiti, a neprirodne želje potpuno eliminisati, jer nemaju ograničenje.
Sreću čoveka Epikur izjednačava sa zadovoljstvom. On kaže: "Mi zadovoljstvo priznajemo za prvobitno i urođeno dobro, ono nam služi kao polazna tačka kod svake želje i izbegavanja, te k njemu uvek dolazimo kao ka cilju, jer svako dobro ocenjujemo osećanjem zadovoljstva kao merilom."
Kroz svoju prirodu svako zadovoljstvo je vlastito dobro, ali nije svako poželjno za biranje. Čovek ne treba nepromišljeno da traži trenutno i prolazno uživanje. Njemu razum omogućava da ispravno odmerava uživanja i bolove. Zato ako hoće da vodi istinski srećan život, mora da bude razborit i ignoriše prolazna dobra. Jer, sreća je rezultanta čitavog jednog života, rukovođenog razboritošću, a najviše dobro je potpuna sreća, koja se sastoji u bezbolnosti i duševnom miru, koji Epikur određuje pojmom ataraksija.
