Pripadnici srednje klase i dalje su pričali o "dokonim lenjim dangubama na socijalnoj pomoći", govoreći da bi "svi oni mogli da nađu posao, samo kad bi hteli", i naravno da su se ti stavovi preneli i na samu radničku klasu. Vaspitavali su me da na skitnice i prosjake gledam kao na bestidne parazite. Sećam se svog čuđenja kada sam se prvi put umešao među ova stvorenja, da bih otkrio kako dobar deo njih, možda četvrtina, jesu pristojni mladi rudari i berači pamuka, koji gledaju na svoju sudbinu s nemuštom unezverenošću životinje koja se našla u klopci. Jednostavno nisu mogli da razumeju šta im se dešava. Dovedeni su tu da rade, i gle! Činilo se kao da nikada više neće dobiti priliku da se zaposle. Naravno da ih je u takvoj situaciji proganjalo osećanje ličnog neuspeha. Takav je bio stav prema nezaposlenosti: bila je to katastrofa koja se desila vama kao individui, i za koju ste vi sami krivi.
Kada je četvrt miliona rudara nezaposleno, nije neobično što je Alf Smit, rudar iz predgrađa Njukastla, takođe ostao bez posla. Alf Smit je tek jedan od četvrt miliona ljudi, deo statistike. Ali nijednom ljudskom biću nije lako da vidi sebe kao deo statistike. Dokle god Bert Džons iz ulice preko puta još radi, Alf Smit će se osećati kao bezvredni gubitnik. Zla kob nezaposlenosti - strašno osećanje nemoći i beznađa, gore je od svih nevolja, pa i od klonulosti zbog nametnute dokolice. Za Alfa Smita, teža od toga je samo fizička degeneracija njegove dece, odrasle na socijalnoj pomoći. Svako ko je video Grinvudov komad "Ljubav i beda" sigurno se seća potresne scene u kojoj siromašni, dobri i tupavi radnik udara o sto i zapomaže: "O Bože, daj mi neki posao!" To nije bilo dramsko preuveličavanje, nego motiv iz stvarnog života. Isti taj krik se mogao čuti u desetinama hiljada, možda i u nekoliko stotina hiljada engleskih domova tokom proteklih petnaest godina.
Iz knjige Put za Vigan
