Kaže se da čovek po prirodi ima jezik. Zastupa se tvrdnja da je čovek, za razliku od biljke i životinje, živo biće kadro da govori. Ta tvrdnja ne znači samo da čovek - pored ostalih moći - poseduje i moć govora, već se njome želi reći da tek govor osposobljava čoveka da bude ono živo biće koje on - kao čovek - i jeste. Tek kao govoreći stvor, čovek jeste čovek. To su reči Vilhelma fon Humbolta. Ipak, ostaje da se razmotri šta znači to - čovek.

U svakom slučaju, jezik se nalazi u najbližem susedstvu ljudskoga bića. Mi svuda srećemo jezik. Zato nas ne može iznenaditi to što čovek čim se zamišljeno osvrne u onome što jeste, istog časa nailazi i na jezik te oseća potrebu da ga merodavno definiše imajući u vidu njegove očigledne aspekte. Razmišljanje pokušava da dođe do ideje o tome šta je jezik uopšte. Ono opšte što važi za svaku stvar naziva se suštinom. Univerzalno predstaviti ono opšte što važi - to je, shodno vladajućim mnjenjima, osnovna crta mišljenja. Prema tome, misaono postupati s jezikom znači: davati predstavu o suštini jezika i tu predstavu valjano razgraničavati od drugih predstava.

Iz dela Na putu k jeziku