Pojam melancholia potiče od grčkih reči melas, što znači crna i chole, što znači žuč, i predstavlja ostatak drevnog verovanja da se zdravlje čoveka i temperament određuje po relativnim proporcijama od četiri kardinalna humora ili tela tečnosti, a to su krv, sluz, gnev (žuta žuč) i melanholija (crna žuč).
Do XVIII i XIX veka melanholija je smatrana bolešću i grehom. Ovaj pojam je označavao trovanje krvi sporom, teškom, gustom izlučevinom "crne žuči" (atra bilis ili humor melancolicus). Crna žuč uticala je najviše na duševno zdravlje čoveka i pojavu karakteristične slike nezdravosti, humor melancholicus, koji je bio najviše obeležen simptomima straha, mizantropije i depresije, sve do ludila.
Na početku svog rada Sigmund Frojd, poput svojih učitelja organicista, traži somatsko objašnjenje za melanholiju. Kasnije on naglašava da melanholija ima poseban položaj i piše: "Fantazija je rezultat procesa sublimacije koji je nametnut principom realnosti, ona dovodi do iluzionističkog zadovoljstva koje je obeštećenje za ono što uskraćuje realnost i za bezvoljnost (melanholiju) koja iz svega ovog proizlazi."
Nemački filozof i sociolog Herbert Markuze je pojmove Sigmunda Frojda aktuuelizovao na svoj način: "U savremenom društvu, u kojem princip realnosti - a taj se javlja u vidu principa učinka - zahteva ogromne žrtve nagona u okviru kojih upravo iz tog istog razloga čoveka u sve većoj meri pogađa "nagon smrti" - ispoljen kao nelagodnost, bezvoljnost, (patološka) melanholija - u tom društvu fantazija (naročito ona umetnička), koja je još uvek podložna principu zadovoljstva, zacelo ima emancipatorsku, revolucionarnu funkciju, pošto insistira na potisnutim uzorima slobode, istinske sreće."
