Tantal je često uživao sa besmrtnim bogovima u najlepšim gozbama na Olimpu, ali počeo je sebe da smatra nadčovekom, a zatim i ravnim svom ocu Zevsu. Odavao je tajne bogova i delio prijateljima ambroziju i nektar, božansku hranu i piće koji čine smrtnike besmrtnima. Tantal nije ozbiljno shvatao očeve opomene i pretnje. Jedna njegova ludost je ipak prelila anforu. Naime, Tantal je ubio svog sina Peloposa i meso poslužio bogovima, ne bi li proverio da li će bogovi otkriti da je za trpezom posluženo ljudsko meso. Bogovi su Peloposa ponovo oživeli, ali je Zevs Tantala surovo kaznio.

Zevs je Tantala osudio na trostruke muke - da večno bude u samrtnom strahu, večno gladan i večno žedan. Bacio ga je u Had, podzemni svet, i osudio ga da stoji u bistroj vodi do vrata koja bi se povlačila kada bi pokušao da je pije, a da mu nad glavom vise grane pune najlepših plodova voća koje bi se podizale kada bi on pokušao da ih ubere. Osim žeđi i gladi, Tantala će mučiti i večiti strah. Iznad njega će biti obešen ogroman kamen koji svakog časa može da padne, što će uvećati Tantalove muke, kojih se nikada neće osloboditi.

I to je sve! Priča je time završena, ali - nažalost - ne i savremena stvarnost. U savremenom društvu, naime, čovek još uvek živi poput Tantala. I neće ga spasiti nikakav bog, ako on neće sebe da spasi. Savremeni čovek je nekako u težem položaju od Tantala. Čak bismo starog krivca Tantala mogli utešiti da je on za kaznu dobio ono isto što je čovek sebi dodelio kao nagradu.

Iako su Zevsove reči već odavno razneli vetrovi, Tantalova muka je do danas ostala simbol najtežih patnji koje mogu snaći čoveka. Kao i Tantal i savremeni čovek je osuđen da traži zadovoljenje želja koje se ne mogu ispuniti, da sledi ciljeve koji se ne mogu postići, da trpi muke kojih ne može da se oslobodi. Zato je Tantal simbol egzistencijalne frustracije savremenog čoveka. On se posmatra i kroz ljudski ponos bez osnova, ali i kao začetnik beskrajne porodične kletve.