Te sentence, koje prerastaju u poslovice, doprinele su skiciranju lika filozofa kao zastupnika večite promene, večite nestalnosti stvari. Da, on je zastupao teoriju o večitom menjanju, ali sa značajnim ograničenjima. Nije govorio, poput njegovog kasnijeg sledbenika Kratila, da nijednom ne možemo ući u istu reku s obzirom na to da ona oko nas neprestano teče i da se, pošto ništa nije stalno, ne treba služiti običnim jezikom, već isključivo gestovima, jer je znanje nešto nerealno. Iz očite činjenice da se sve menja, iako različitom brzinom, ne znači uopšte, prema Heraklitu, da stvari, onakve kakve ih primećujemo, predstavljaju iluziju, jer iako su, kako je govorio, "oči i uši loši svedoci" (oči, ipak, bolji od ušiju), i iako samo Bog poseduje potpunu mudrost, ipak i nama ili nekima od izabranih, ne svetini, dostupan je poneki deo mudrosti. Mudrost se, međutim, zasniva na tome da se razume Logos.

Iz dela Šta nas to pitaju veliki filozofi?