Po njegovim zapažanjima, Dinarci su imali vrlo razvijenu patrijarhalnu civilizaciju, iz koje su i njihove moralne osobine izvirale. Od svih Jugoslovena najviše su oni imali sklonosti za zadružni život, i njihove zadruge odlikovale su se srdačnošću i čednošću međuzadrugarskih odnosa. Dinarci su imali bogatu maštu koja se ogledala ne samo u njihovim umotvorinama nego i u njihovom svakodnevnom životu. Oni su bili ljudi od prvog pokreta, brzi da se oduševe, ali brzi i da se razjare. U njih je bilo jako osećanje pravde: to im je, uz njihovu plahovitost, stvaralo teškoće u odnosima sa stranim svetom. Kult junačkih vrlina i nacionalni ponos bili su kod njih takođe razvijeni. I najprostiji seljak bio je prožet verom u našu narodnu misiju, i očekivao dan kad će se svetiti Kosovo.
Našoj publici se činilo da je Cvijić, kao i Vuk, u nacionalnom problemu naročito uočio značaj nacionalnog karaktera, i da je taj karakter utvrdio jednom naučnom metodom kojom Vuk nije raspolagao. Dinarski tip, o kome je Cvijić govorio kao o etničkoj činjenici, publika je pretvorila u nacionalni ideal kojim su se mladi ljudi oduševljavali, kao što se naraštaj Ujedinjene omladine oduševljavao kosovskim junacima. Pri tome pretvaranju u nacionalni ideal, dinarski tip prilično je uprošćen. Isticao se najviše njegov dinamizam, njegova plahovitost i junaštvo, njegova neobuzdana smelost koja ne pita šta jeste, a šta nije mogućno. Na taj način uzimalo se da treba stalno, po svaku cenu, i uprkos svemu ići napred, savlađavajući smelošću prepone. To je bila kao neka nova etika, koja se slučajno slagala s idejama nemačkog filozofa Ničea, da život valja živeti kao jednu pustolovinu, na veliki rizik i opasan način.
Iz dela Kulturni obrazac
