Dalje obuhvata to načelo: da slobodu može svaki uživati i njoj težiti; da može živeti po svojoj volji, kako mu se to najbolje svidi, i na svoj račun, pa ma šta bilo otuda; da mu njegovi bližnji ne smeju smetati u tome, kada im on štetu ne čini, pa mislili oni da on ma kako nerazumno i neumesno živi. Napokon, ide iz slobode svakog pojedinoga: sloboda udruživanja, tj. sloboda udruživati se s drugima ma u kojoj celini, samo ako im se time ne hudi, pretpostavljajući da se udružuju samo punoletni i da se niko preko svoje volje ili prevarom ne uvlači u društvo. Ni jedno društvo nije slobodno u kome se uglavnome ne poštuju ove slobode, pa ma mu kakav bio način vlade; a nikoje društvo nije potpuno slobodno, gde ne važe ove slobode bezuslovno i neograničeno. Sloboda, koja to ime zaslužuje, jeste u tome da mi samo svoju sopstvenu sreću svojim putem tražimo, da nam niko ne smeta u tome, dok mu mi ne smetamo ili na put ne stajemo, da on svoju sreću postigne. Svaki je sebi čuvar svoga sopstvenog telesnog, duševnog i umnog zdravlja. Čovečanstvo više dobija kad pušta svakog da živi kako mu je volja, nego kada svakog prisili da živi kako je volja drugima.
Gde ljudi ne žive svaki po svome karakteru, no se povode po predanju i običaju drugih ljudi, tu nema jednoga od glavnih uslova koji uslovljava ljudsku sreću, koja je osnov ličnom i društvenom napretku.
Iz dela O slobodi
