Na početku dela Čovek jedne dimenzije Herbert Markuze piše: "Ljudi se prepoznaju u svom standardu, njihova duša je u njihovim automobilima, stereo uređajima, dvoetažnim kućama, kuhinjskoj opremi", što znači da u kapitalističkom potrošačkom društvu ljudi postaju proširena roba koju sami stvaraju.

Po Herbertu Markuzeu, jednodimenzionalni čovek je uklopljen preterano u drušvo koje se zasniva na dominaciji i represiji. Nasuprot bogatstvu čovekovih mogućnosti i sposobnosti, on se svodi na neke funkcije, neke momente, a njegove kritičke sposobnosti smanjuju. Prilagođavanje takvom neljudskom društvu vodi dehumanizaciji čoveka, koji gubi neke izrazite ljudske osobine.

Jednodimenzionalnu misao u društvu proizvode sistematski tvorci politike i njihovi snabdevači masovnim informacijama. Tako kultura masovne zabave, koja je u vlasti vladajućih slojeva emituje lažnu ideološku svest o tome da je svima dobro. Masovna kultura postaje kultura svih. Svi gledaju iste filmove, svi uživaju u istim potrošnim dobrima, čime se šalje poruka, da su svi ljudi isti.

U kapitalističkom društvu su smanjene klasne borbe, a "imperijalističke suprotnosti" suspedovane pred pretnjom spolja. Tako mobilizovano protiv ove opasnosti, kapitalističko društvo pokazuje trajno jedinstvo i koheziju, koja nije bila poznata u ranijim fazama industrijske civilizacije. Opozicija u takvom društvu postaje samo površina opozicije. Tako na primer, u Sjedinjenim Američkim Državama republikanci i demokrate, iako na prvi pogled izgledaju kao dve frakcije borbe za vlast, pre svega su kapitalističke partije, koje nisu protiv kapitalističkog sistema. U zapadnim društvima mase mogu da demonstriraju, ali one su samo protiv neke od konkretnih mera vlade, a ne protiv sistema.

Sloboda u kapitalističkom društvu služi da se zaustavi emancipacija društva, kako bi se postojeći odnosi dominacije sačuvali. Zato se daju male slobode, izmišljaju potrebe, kako bi se ispunjavale da bi se ljudi osećali ugodno. Markuze naglašava takve lažne potrebe. Na primer ljudi doživljavaju sebe ispunjenima u nečemu što ne bi trebalo da ih ispunjava. Identifikujući se sa glumcima ili sa nekim javnim ličnostima čovek počinje da živi tuđim životima i da prati njihov privatni život.

Herbert Markuze nije polagao nade u proleterijat. On ističe marginalizovane grupe poput studenata, etničkih manjina i žena, kao i siromašne zemlje Trećeg sveta, kao moguću avangardu za neku revoluciju.