Nije dobro živeti u strahu. Kao što Montenj ukazuje: "Ja ću se već na vreme upoznati sa mukama, i ne treba da ih produžavam zlom koje se naziva strahom. Onaj ko se boji patnje, pati već od straha."

Teško je predstaviti sebi da strah ikada može sasvim da nestane. Džozef Konrad piše: "Strah uvek ostaje. Čovek može da uništi u sebi sve, ljubav i mržnju i veru, čak i sumnju, ali dokle god se grčevito drži za život ne može da uništi strah: strah - suptilan, neprolazan i užasan - koji prožima celo njegovo biće, koji boji njegove misli, koji leži u njegovom srcu, koji vodi bitku u njegovim poslednjim udisajima na njegovim usnama."

Ta formulacija preuveličava ulogu straha u ljudskom životu, jer strah ostaje kao temelj kada sve drugo otpadne. Koju ulogu strah ima u našem životu zavisi i od toga koju mu ulogu dozvoljavamo da igra. Moguće je da pokušamo da se suprotstavimo naviknutosti preko koje se strah ispoljava, i možemo pokušati da na mesto straha stavimo nadu.

Mada se zalažem za nadu umesto straha, to ne znači da želim povratak velikih, društvenih utopija. Sasvim suprotno, ja smatram da je društvo straha proizvod utopijskog razmišljanja. "Utopija" znači bukvalno, "ne-mesto", ali se ona često shvata kao "dobro mesto", dakle kao "eutopija" (po grčkom prefiksu eu, koji znači "dobar", i "topos", što znači "mesto"). Društvene utopije su bili sni o društvu bez nesreća, bez sukoba, bez bilo čega što bi moglo da ugrozi našu prijatnost. Kao što piše u Vrlom novom svetu (1932) Oldosa Hakslija: Stvarno nije nužno da civilizovan čovek trpi išta što je neprijatno: "Utopije su društva u kojima po definiciji nema straha. Upravo prema toj pozadini strah postaje neizdržljiv, a svaka nesreća neprihvatljiva."

Iz dela Filozofija straha